Балканска геополитика из аутобуса на линији Будва-Београд

03.01.2018

Свако има неко место коме се увек радо враћа, и коме, чак и ако није најбоље на свету – није ни близу најбољег - увек тежи. Онако као што се везујемо за људе, сећања, тако се везујемо и за места. 

То моје место, из много разлога, а један од главних је моје одрастање тамо, јесте Црна Гора. Земља са 620 000 становника, која је 2006. године добила независност од Србије, а недавно постала и члан НАТО пакта. Земља Мојковачке битке и Јанка Вукотића, данас је земља (у овом случају, данас траје више година) неког Мила Ђукановића. Приче о лидерима и појединим личностима постају бесмислене, али приче о народу и међуљудским односима - то је важно. И, пре свега, свака моја критика упућена на рачун онога што се данас зове Црна Гора, долази из срца и љубави.

Небројено Руса се сјатило по црногорским брдима, у овој православној земљи, богати Руси су побегли од хладноће и нашли мир. Руси су ту целе године, неки су научили језик, дошли за стално, изградили куле и градове. Затим Срби из Србије, који су или пореклом одатле, па време проводе ту, или просто, као у мом случају, одлазе тамо где се осећају као код куће. И тамо се увек враћају. Затим неколицина других странаца. Жена на трафици каже има и Босанаца, има и Македонаца. А ја сам, на пример, видела и Јапанце.

Новогодишње вече било је лепо, није било питања о пореклу и ко је одакле стигао. Црна Гора, или барем њени одређени делови, стварно су створени за љубав. Земља свих и и кућа свакога, тако је и њени становници представљају. Тако је продају, као да је безвредна.

Повратак кући, трајао је тачно дванаест сати. Будва-Београд; неки црногорски превозник ми је учинио Црну Гору никад даљом. Помисао да смо до јуче били у истој држави (али, не величине Русије), чини ствар прилично депресивном. Повратак се одужио у недоглед због честог стајања и улажења путника. Као градски аутобус -  тако функционишу и неки црногорски превозници. У путничком аутобусу, путници стоје, иду по станицу или две, карте им се наплаћују преко папирића који су све, само нису валидне карте. И то тако функционише - тако се од државе, у једном малом сегменту наизглед неважном, прави циркус.

Аутобус је ишао путем за мене до сад непознатим, тик уз “границу” са КиМ. Сви који су успут ушли у аутобус и путовали станицу, две. Неки младић је ишао у Приштину са другом. Било је и четворо Рома. Тако мала држава са тако мало становника, и тако много вероисповести, тако много ‘странаца’. Овај аутобус је осликао други лик Црне Горе, Србије, приче око Косова и Метохије, верске подељености. Тај пут од 12 сати, који је могао да траје неколико сати краће, за мене је осликавао и раздељеност Црне Горе и Србије, коју дуго нисам прихватала да видим. Црногорско приморје је за мене било српско. Пореклом из Црне Горе, одувек сам се представљала као Српкиња, тако је радио мој деда, тако ради мој тата. 

Прелазимо границе са личним картама и даље, а тврдимо да границе постоје. Верујемо у истог Бога, заједничка су нам историја, ратови, проливали смо исту крв. А првог дана 2018. године, пут између нас је никад дужи. Расцеп никад већи. 

Готово увек, за то кривим обичне људе. Не неког тамо Мила Ђукановића и не неку црногорску мафију. Једноставно је - расцеп између, било је могуће прећи за три сата мање, да кондуктер и возач нису жељни којег украденог евра. Дугачак пут и гужва у аутобусу који је путнички, повлачи низ непријатности, низ црних мисли, са свих страна. За то није крив Мило, за то није крива власт, за то је крива нечија жеља за додатних пар евра. 

За повећање тензије, некада смо криви сâми.  За тензије постоје и место и време, за тензије постоји рат. 

За Црну Гору као нераскидиви део Србије, за Црну Гору без НАТО трупа по њеним брдима, за јаку православну Црну Гору. За мир свих нас различитих, за мање жеље за еврима и  више жеље за поштењем. За једну државу и историју.