Буђење Црне Горе

Фотографија са сајта Епархије будимљанско-никшићке, https://www.eparhija.me/
06.02.2020

Након изгласавања такозваног Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, тензије се не смирују. Невјероватан број људи је на улицама, нешто што је мало ко очекивао. Оно што је важно истаћи је, да реакција народа је у потпуности спонтана и без икакве подршке ван Црне Горе. Међутим, овај Закон је показао и које области Црне Горе су спремне да се најчвршће боре за српство и Српску православну цркву у Црној Гори. То је пре свега сјевер Црне Горе, област која није под јурисдикцијом Митрополије црногорско-приморске. То су области које су под јурисдикцијом Епархије будимљанско-никшићке и епархије Милешевске. Зато су првог дана изгласавања Закона барикаде подигнуте у Беранама(Васојевићи) па онда редом Бијело Поље, Пљевља, убрзо затим Херцег Нови то јест Бока Которска и онда Златица(Кучи) и Зета. У принципу области у којима је дуални идентитет много мање заступљен.

Пре и после доношења Закона, дио медија у Србији је отворено говорио да је митрополит црногорско-приморски Амфилохије направио договор са Ђукановићем, који ће за резултат имати одвајање Митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве. Та изјава је одмах наишла на осуду код значајног дијела Срба у Црној Гори, који сматрају да су митрополит Амфилохије и људи око њега чврсто на путу заштите Српске православне цркве у Црној Гори. Међутим, чињенице не показују ствари баш тако и то се пре свега односи на људе око митрополита. Претпрошле године је Свети синод Српске православне цркве формирао комисију за промјену Устава Српске православне цркве. И та комисија је изашла пред јавност са предлогом новог Устава СПЦ, који су врхунски правни стручњаци, попут др Косте Чавошког, оцијенили као покушај расрбљавања и дијељења Српске православне цркве.

“Такав црквени Устав би за СПЦ био оно што је државни Устав из 1974. године био за СФРЈ”, закључио је др Коста Чавошки. Под притиском стручне и патриотске јавности, тај закон је повучен. Оно што је посебно важно истаћи је, да је главну ријеч у тој комисији имао координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, парох подгорички Велибор Џомић.

А, та комисија је, између осталог, предложила да се из преамбуле Устава избаци Светосавље, и да се значајно подигне “суверенитет” епископија, посебно митрополија.

Како тај план није прошао, црногорска власт је самостално кренула у акцију прогона Српске православне цркве у Црној Гори. Главни циљ акције коју је покренуо Ђукановић је стварање аутокефалне Црногорске православне цркве, која ће бити под пуном контролом државе Црне Горе, и која би постала главно оружје у расрбљавању Црне Горе. Вучићева прозивања, као и натписи у медијима су имали позитиван одјек у Црној Гори, јер су црквени великодостојници у Црној Гори, пре свега у Митрополији, поново почели да у својим иступима помињу чињеницу да је Митрополија дио Српске православне цркве. На крају, немојмо сметнути са ума, да су у Црној Гори присутне и српске обавјештајне службе, чији је један од Уставних задатака заштита Срба у региону. И док је политичко руководство Србије доста пасивно, српске обавјештајне службе су већ дале допринос у одбрани српског народа у Црној Гори. Поменимо, између осталог, да је “дипломата” у амбасади Србије у Подгорици Љубиша Милановић открио план Владе Црне Горе да ангажује косовске специјалце као испомоћ црногорској полицији, због чега му је званично забрањен сваки контакт да службеницима црногорских институција.       

Такође, важно је истаћи да је протесте покренула Епархија будимљанско-никшићка и Демократски Фронт. Наиме, Митрополија црногорско-приморска је била позвала посланике ДФ-а да не присуствују изгласавању Закона, а народ да остане код куће и не протестује. Међутим, Влада Србије је послала службени авион по лидере Фронта, Андрију Мандића и Милана Кнежевића, који су после савјетовања у Београду присуствовали изгласавању Закона, када је дошло до инцидената и када је цијела посланичка група ДФ-а ухапшена. Пре одржавања сједнице Скупштине Црне Горе, Епархија будимљанско-никшићка позвала је народ на протесте, директно противрјечећи Митрополији црногорско-приморској.

Овај Закон, такође, отвара још једно изузетно важно питање у Црној Гори, о коме аутор овог текста годинама пише, а то је дискриминација Срба у Црној Гори, која има обрисе апартхејда. Срби су у Црној Гори потпуно дискиминисани, и ови протести осим што су против такозваног Закона о слободи вјероисповјести су, такође,  протести против дискриминације Срба. Дискриминација Србе у Црној Гори се пре свега огледа у цињеници да Срби изузетно тешко могу да се запосле у државним институција. А пошто је држава највећи послодавац у Црној Гори, тиме се процес асимилације црногорској власти апсолутно олакшава. Узмимо за примјер Уставни суд Црне Горе, који треба да оцијени уставност овог Закона. У том Уставном суду 90% судија су етнички Црногорци а Срба уопште нема, и ако Срби статистички чине 28,73% становника Црне Горе, док Црногорци чине 44,69% од укупног становништва Црне Горе. Треба истаћи да је попис становниства пратило доста неправилности, све са циљем смањења постотка Срба у укупној популацији. Међутим, упркос свему томе, на задњем попису 42,88% становника Црне Горе се изјаснило да говори српским језиком, док црногорским говори 36,97% становника. Упркос томе, српски језик није званични језик у Црној Гори. Недавна прошлост нас учи да се у Црној Гори закони селективно примјењују, са циљем дискриминације Срба, као у случајевима Закона о држављанству, образовању, равномјерној заступљености, симболима...У складу са наведеним, нема никакве сумње да ће одлука Уставног суда Црне Горе у вези са Законом о слободи вјероисповијести бити против Српске православне цркве.

Ипак, упркос снажним притисцима, ови протести су још једном показали да пројекат асимилације Срба у Црногорце иде превише споро, јер главнину на литијама чине млади Срби. Цјелокупан пројекат асимилације, од 1997. године, био је усмјерен на асимилацију младих Срба у Црногорце. И ту се поставља питање, ако су Срби у Црној Гори били остављени сâми, и од својих политичких представника и од званичне Србије, а изложени јакој асимилацији, како је могуће да нису асимиловани? Одговор лежи у модерним технологијама, то јест друштвеним мрежама и у мекој моћи Србије. Омладина у Црној Гори је одрасла на Фејсбуку, Мимовима, Јутјубу и навијању за Србију. У принципу, мека моћ Србије у Црној Гори се огледа пре свега у спорту (српски фудбал, кошарка, ватерполо, одбојка, тенис), у медицинских институцијама гдје се лијечи дио становника Црне Горе, Београда као регионалне метрополе, и преко српских телевизија јер готово сав забавни програм у Црној Гори је из Србије.

Омладина у Црној Гори је јасно ставила до знања да се осјећа Србима. С тим што, како протести одмичу, Црква отворено тражи да се не користе национални симболи, а одређени “просрпски политичари” све више покушавају да умјесто застава са четири оцила, наметну дворску заставу Краља Николе. Да ствар буде гора то се ради и по протестима у Београду. То је једна од ствари о којој треба повести рачуна. И треба истаћи да је Митрополија црногорско-приморска последња спона између Срба и црногорске државности. Из револта омладина је у ЦГ почела да црта српске тробојке, да би убрзо полиција почела то да брани, уз насиље. Нервоза актуелне црногорске власти постаје све отворенија. Недавно, смо имали прилику да видимо како то изгледа. Наиме, испред Сити кварта (центар Подгорице), црногорски навијачи су брутално пребили младића, само зато што је подигао три прста. Пре тога смо на Златици (просрпско насеље на сјеверу Подгорице) имали школски примјер дискриминације и бруталне репресије полиције.

Чињеница да је цијели народ устао, да су улице блокиране и да Ђукановић преко широке мреже агената не може да изазове нереде или умири окупљања, повећавају притисак сваким даном. Ђукановићева нервоза постаје све очигледнија, што се могло видети током његовог говора у Тивту, а поготово пар дана касније у Беранама. У свом говору у Беранама, Ђукановић је први пут направио један корак назад, а то је да више не тражи аутокефалну Црногорску православну цркву, већ Митрополију или Цетињску митрополију. Међутим, иако је формално направио корак назад, овај план је изузетно опасан.

Без помоћи Митрополије његов план никако не може успјети. Садашња Црногорска православна црква нема легитимитет нити у Црној Гори, нити ван ње, о чему јасно свједоче протести и заједничка јавна подршка Српској православној цркви, од стране руског патријарха, папе Фрање и Васељенског патријарха. Такође, овим Законом се покушавају одузети храмови који су направљени до 1918. године.

Али, много храмова је направљено после 1918. године, пре свега два највећа, онај у Подгорици и у Бару. И ту долазимо до једне важне чињенице: многе Цркве које би садашња црногорска власт да преузме, налазе се по селима, у којима данас или нема становника или их има мало. Јасно је да Српска православна црква у Црној Гори има веома добру подлогу да настави борбу и заврши је успјешно. Што протести трају дуже, то актуелна власт постаје све уздрманија. Мило Ђукановић никада није био у овако лошој ситуацији, јер до сада је у међународним круговима увијек важио за човјека, који у Црној Гори може све да држи под контролом. Сада је постало јасно да то више није тако. Режим Мила Ђукановића никада није био овако уздрман ни на један начин - идејно, демографски или финансијски. По први пут црногорска полиција показује да није спремна да слијепо слуша актуелну власт. Више од половине Православаца у Црној Гори, а готово цијели сјевер Црне Горе је у активној или пасивној блокади. Уз наставак протеста, као до сада, биће само питање времена када ће Ђукановић претрпјети свој први пораз, и то од Српске православне цркве. А тај пораз ће бити почетак краја Мила Ђукановића.