Дијалог - једини начин комуникације међу религијама

Фото: Geoполитика.ru
23.05.2017

Дијалог има историју која је дуга као и људско трајање; они који су проучавали филозофију или су у њу упућени знају да су Платон и Сократ практиковали методу дијалога и разговора, и да се дијалектика и дијалог односе на античку Грчку. Древни Индијци практиковали су метод разговора који је постојао у њиховој филозофији пре Сократа, у шестом и седмом веку пре наше ере. Ако се осврнемо на историју народа, видећемо да је некада било дијалога између две школе, понекад између две културе и две цивилизације. Многи научници верују да цивилизације имају корен у религији,  и ако посматрамо историјски крајње објективно, видећемо да је свака цивилизација без изузетка настала од религије. Дакле, ако дијалог желимо да буде схваћен као принцип или суштина цивилизацијског дијалога, то разумевање и знање се проналази у религијама, а до тог проналажења долази када се религије међусобно упознају и схвате. Оно што је названо као трансцендентално јединство религије, и по мом мишљењу се претвара у један заједнички и општи термин, има крајње виталан значај. Они муслимани који верују да је то супротно духу Кур'ана морају знати да Куран нису исправно прочитали. Ниједан свети текст није универзалан као Кур'ан. Кур'ан каже да смо одабрали веровесника за све људе, и ми сада имамо ову дугу традиција са исламом који се сматра за последњу религију човечанства. То је управо она идеја о универзалности божанске објаве.

Ја ћу изложити своју тему на основу пет теза и завршити је кратким закључком.

Прва је посвећена узроку дијалога - зашто је дијалог, а посебно дијалог међу верама, неопходан? Одговор на ово питање је од изузетног значаја, посебно у светлу оживљавања религије у међународним односима и недавних разговора који су водили мислиоци на тему пост секуларног друштва.

1. Принуђени смо да разговарамо 
Поборници дијалога морају бити привржени разговору, посебно данас у комуникационој ери, када дијалог постаје нужан и због пораста насиља и прекида сарадње. 

2. Дијалог је захтев општег интереса и/или наредба инструменталне рационалности
Можда је други разлог окретања дијалогу "рационално гледиште "према резултатимама логике". Становиште инструменталне рационалности кроз утицај на калкулацију користи и штете актера и пружање позитивних и негативних иницијатива усмерава поборнике ка усвајању становишта дијалога.      

3. Слеђење
У овом становишту дијалог се слави као важно људско достигнућа.

4. Дијалог je урођена људска особина.
У овом становишту дијалог се сматра "веровањем". Следимо дијалошки приступ јер верујемо у њега. Дијалог је наша савест и наша унутрашњост.

Наш поглед на дијалог саобразан је са четвртим становиштем, будући да верујемо да је дијалог животни стил човека. Непорецива је важност језика и разговора за узајамно познавање и представљање.

Друга теза: природа дијалога
- Дијалог је научно постигнуће, које се разликује од обичног разговора.
- Дијалог је једна врста заједничке научне сарадње у циљу изналажења решења неког проблема. 
- Дијалог има теоријску, а не практичну природу. Наравно, могуће је да неке групе на основу теоријског рада предузму конкретне поступке.
- Дијалог се бави аргументацијом (насупрот емоција и полемике)
- поседује заједнички и колективни аспект.

Трећа теза: значај дијалога
Теорија неопазиве стварности / Да је стварност уочљива, јасна и лако опазива путем разума, за њено досезање не би био потребан дијалог. Теорија насупрот горњој каже да је стварност очигледна и да је близу нас!
- Стварност није оно што мени или вама 'упадне у мрежу'; али, ако заједно бацимо мрежу, можда можемо доћи до истине.  

Четврта теза: нужност дијалога
Дијалог је важан и без обзира на његов садржај. Прави дијалог је функционалан и ефикасан. Први позитиван резултат дијалога јесте сам дијалог, а не његов резултат Наравно, овде треба бити обазрив у погледу претеривања и не заносити се.
Они који воде дијалог се међусобно приближавају без обзира на то о чему разговарају. Дијалог узрокује транспарентност (приближавање- удаљавање/неслагање у ставовима - сагласје ставова/ разумевања позиција неслагања)
Дијалог је користан. Ако доведе до сагласности страна, још боље; ако доведе до разлика, окончаће се у скрушеној смерности (други постоји, и он је поштован).  

Пета теза: услови дијалога
- Претпостављена једнакост
Ја сам спреман да нешто научим од тебе; и ти, исто тако, треба да си спреман да научиш нешто од мене. Никад само једна страна не може бити искључиво у праву.
Подржавање аргументације (треба употребити силе које доносе веровање, а не подстичуће и изнуђујуће силе.

Имајући у виду оно што је речено, своје излагање бих сажео на следећи начин: Лидерима божанских религија у односу на садашњу реалност у савременом тренутку потребно је приближавање, а најважнији пут за кретање ка зближавању јесте конструктиван дијалог међу верама, јер оно са чим су супротставаљени јесте:  

1- свеобухватни напори да се вера избаци из живота људи
2- Промоција насиља и екстремизма у име религије
3- правдање поступања владара неких земаља у име вере, или другим речима, уместо да се користе моралне смернице вере за смекшавање политике, подстиче се политизације религије.
4- заједничка одговорност верских лидера за стварање бољег и моралнијег живота за све људе.

С обзиром на реалност са којом смо суочени, свима су нам потребна практична решења за превазилажење садашњег стања. Да би остварили овај циљ, треба разговарамо, да водимо конструктиван дијалог како би увидели штете од постојећег стања и препознали различита решења и одабрали најбоља од њих.

Верујем да је дијалог изгубљен у савременом људском друштву и да бољи живот људи зависи од вредности и цене која се посвети дијалогу. И наравно, божанске вере се налазе у самом центру дијалога, као његови пионири и предводници.

 

*Излагање Професора Ахмада Мазанија на научном скупу "Ислам, Православље и свет без насиља" (Богословски факултет, Београд, данас, 23. маја)