Газа: Хамас и ционизам су у тихом савезу против Ирана

17.01.2020

Ћутање Хамаса поводом ционистичке агресију у новембру, када су убијени лидери Палестинског исламског џихада у појасу Газе и Дамаска наговештава нека размишљања о конформизму и апатији владајуће странке у Појасу Газе. Не ради се о тајним споразумима између окупатора и Хамаса, већ о тајном савезу против водећих палестинских снага које желе да се боре против колонијалиста. Како, иначе, објаснити низ чињеница, као што је немешање војног крила Хамаса - бригаде Ал-Касам у борби бригаде Ал-Кудс (војно крило Палестинског исламског џихада) против циониста? Појављују се разне теорије о овоме, неки пишу о наводној "невољности Хамаса да повећава степен конфронтације, што би погоршало ситуацију у Појасу Газе". Други кажу да је Хамас својим ћутањем показао ционизму постојању јаког савезника у Гази, алудирајући и на војни потенцијал Палестинског џихада, који је извршио низ гранатирања ционистичких положаја, као одговор на терористичке нападе окупатора. Али, мишљења политолога оданих Хамасу бледе пред једном важном чињеницом – пред убијеним фигурама Палестинског џихада: А) имали су значајну улогу у појасу Газе (мученик Абу ал-Ата); Б) – имали су јасно проиранско опредељење.

Хамас постепено губи кредибилитет у Гази због одступања од директног отпора непријатељу, удаљио се од Ирана усред криза у Сирији, Ираку и Јемену и стао на страну непријатеља Исламске Републике, што је аутоматски створило и поларизовало равнотежу снага у блокираном Сектору Газе, између Хамаса као политичке странке и фракцијама отпора усмереним ка Техерану, међу којима је кључни актер Палестински исламски џихад.

Присећајући се мученика Абу ал-Ате, он би се могао описати као снажни народни вођа који је имао харизму која је засенила дивове као што су Исмаил Ханије и Јахја Синвар. Његова говорничка и политичка вештина, посвећеност идеологији његовог покрета, поред војног талента, учинили су га моћним политичарем који би, у случају отворених избора било ког формата у појасу Газе, могао лако да победи утицајне званичнике из Хамаса.

Када је реч о Ирану, очигледни су трагови ционистичких провокација. У протеклих 40 година, сви страхови, фобије и комплекси окупатора, повезани су са Исламском Републиком и њеним савезницима. Палестински исламски џихад игра једну од кључних улога у спољној политици Техерана, покрет отпора Палестине идеолошки је повезан са Ираном и у многим векторима својих политика координира акције са Корпусом Исламске револуционарне гарде. Према томе, напади на Палестински исламски џихад су елемент борбе против Иранаца, што ционизам није ни крио током недавног сукоба у Гази. Штавише, убиства “проиранских” политичара из Палестинског исламског џихада, према ционистичком плану, требало би да у Покрету отворе пут ка моћи онима који желе да се придруже “Оси конформизма и сарадње” са радикалним космополитима, ради се о савезу Катар-Турска-Саудијска Арабија-Египат.
P.S. И раније је код Хамаса примећно анти-иранско понашање, када је у Гази забрањено кретање Ал Сабирину. Ал-Сабирин је организација која се раздвојила од Палестинског исламског џихада, а која се позиционира као „следбеници идеја мученика Фатхи Шакакија“ и ослања се на Иран. Зависност од Катара, неспособност стратешког процењивања ситуације, постепена идеолошка деградација и одсуство намере да се развијају, постепено претвара некад живописни исламски покрет отпора у блиједу сјену себе. Хамас често критикује Фатах, али у својим политичким потезима све више личи на своје дугогодишње противнике.