Геноцид о коме се мало зна

26.10.2019

Термин ‘геноцид’ се често повезује са различитим догађајима, а нема само политичку конотацију, већ много различитих особина. Неке државе су признале да се догодио геноцид над Јерменима. Говори се и о покушају вршења геноцида над становништвом Абхазије и Осетије, 2008. године, као и о геноциду над Русима у Украјини, који је почео 2014. године кршењем права становништва које говори руски, а што је касније довело до референдума на Криму и стварању ДНР и ЛНР. Из иностранства долазе вести о геноциду над Палестинцима у Израелу, над Рохиња муслиманима у Мјанмару који спроводе будисти или над становништвом Кашмира у Индији – према резолуцији УН, у Кашмиру је пре неколико деценија требало да се одржи референдум.

У Индији постоји још један проблем, а то је историјски прогон Сика. У неким савезним државама  Канаде и Сједињених држава, погром Сика у Индији је проглашен за геноцид.

У историјском смислу, у случају геноцида над Сикима, ситуација се развијала на следећи начин: 31. октобра 1984. године у Индији је убијена Индира Ганди, индијски премијер. Убиство су, из непосредне близине, извршили људи из њеног личног обезбеђења, који су били Сики. Један је одмах убијен, а други рањен. Индијско руководство је сматрало да за убиство не треба кривити непосредне само убице и могуће организаторе, већ све Сике у Индији.

Мало пре овог догађаја, избио је сукоб између државе Индије и заједнице Сика. Сики су прогласили самоуправу, на шта је држава одговорила најбруталнијим мерама. У јуну, 1984. године, изведена је војна операција ‘Плава звезда’ у окупљалишту Сика у Индији, Златном храму у Амритсару, током које је убијено 500 људи.

После убиства Индире Ганди, Раџив Ганди је објавио: “ Када падне велико дрво, тресе се земља око њега.’ Високи званичници владајуће партије Индијски конгрес су почели да окупљају своје присталице. Посланик Саџан Кумар и шеф синдиката Лалит Мајкен су били задужени да обезбеде новац хулиганима. Заједно са новцем, проследили су им и алкохолна пића. Саобраћајно предузеће из Њуделхија (Delhi Transport Corporation) им је пружила логистичку подршку. И полиција им је обезбедила возила. Поред тога, партијске вође су снабделе своју ‘пешадију’ бамбусовим штаповима, металним штанглама, ножевима, керозином. Потрага за Сикима је била смишљена, јер су учесници у нередима добили информације на основу изборних листи, школских спискова или на основу картица за оброке. На свеиндијском радију и на националној телевизији, вртели су се слогани ‘Крв за крв’, ‘Сики – издајници нације’, итд.

Погром је почео 1. новембра 1984. године у 8 сати ујутро. Први циљ напада су били храмови Сика (Гурдваре) и њихови свештеници (гуруи), којима су са галва насилно скидани турбани, одсецане браде и исецана коса (према верском обичају Сика, одрасли мушкарци се не брију и  не шишају, а косу држе испод турбана). Покушавајћи да сачувају животе, Сики су покушавали да напусте градове, али је гомила насилника заустављала возове, масакрирала људе, без обзира на узраст или пол.

Репортер Њујорк Тајмса, Барбара Кросет је страдање Сика упоредила са седамнаестогодишњом владавином чилеанског диктатора, Аугуста Пиночеа. Али, за разлику од Пиночеовог режима, који је злодела чинио 17 година, у Индији се све догодило за неколко дана. Пол Брос, са Универзитета Вашингтон је догађаје из тих дана у Индији упоредио са Кристалном ноћи у време владавине нациста, када се у ноћи 9-10. новембра, 1938. године, широм целе Немачке, догодио погром Јевреја.

Невладина организација ‘Сики за правду’ је 2014. године, извештај на 30 страна, насловљен ‘Геноцид над Сикима у новембру 1984. године’, предала Генсеку УН, Бан Кимуну. У документу се наводе званични индијски статистички подаци, према којима је, 2007. године, више од 35 000 људи проглашено жртвама погрома над Сикима.

Треба нагласити да је премијер Индије у то време (од 2004. до 2014. године) био сик, Манмохан Синг. Он је први и последњи премијер историји земље, који није био Хинду вероисповести – што је још важније, у време док је Манмохан Синг био премијер, Индија је нормализовала односе са многим државама са којима је била у историјским сукобима, пре свега са Кином и Пакистаном. Зато је, можда, и било могуће спровести истраге и исплатити делимичне накнаде жрвама догађаја са почетка новембра 1984. године. Током истрага, у фебруару 2011. године је откривена масовна гробница Сика у селу Хонд-Чилар у области Харјана, а трагови сличних злочина налажени су у индијским државама  Западни Бенгал, Утар Прадеш, Џаму и Кашмир. Нови подаци показују да сики нису убијани само на територији Њуделхија и околине, већ да су напади на Сике спровођени у 18 држава – у више од сто села и градова. Како си сви ти напади били исти, то показује да се радило о усклађеним акцијама нападача.

Додајмо и то да су покушаји задовољења правде били спровођени и раније. Марвахова комисија (Marwah Commission) је у новембру 1984. године проучавала улогу полиције у убијању Сика, али њене активности је зауставила тадашња влада. У мају 1985. године, нова комисија усредсредила се на питање да ли су погроми били организовани, а не спонтани. Закључак извештаја је био да се препоручује оснивање три различите комисије. Исте године, установљен је комитет за рехабилитацију жртава погрома и за исплату надокнаде, али је Влада Индије одбацила све тврдње. Неколико година касније, 1987., Капур-Миталов комитет је поново испитивао улогу плиције. Установљено је да су 72 полицајца активно учествовала, али ниједан од њих није био кажњен. Други комитет је почео са истраживањем улоге полицајаца и препоручио покретање поступка против Саџана Кумара. Други комитет је почео са пребројавањем жртава масакра у Њуделхију и дошао до броја од 2 733 жртве. Пота-Рошин комитет је створен 1990. године и исто тако је инсистирао на утврђивању кривичне одговорности званичника који су организовали погроме. Деловање  овог комитета је наставио други комитет, који је и проширио круг осумњичених, али његов рад није донео никакве резултате. Комитет Нарула је са радом почео 1993. године, потврдио је захтеве претходника за покретањем истраге о кривичној одговорности против организатора масакра Сика. Најзад је у периоду између 2000. и 2005. године Нанавати комисија преузела управљање истрагама, а то је довело до јасних доказа о улози Џагдиша Титлера и Саџана Кумара, али није било ни помена других званичника партије Индијски конгрес.

Све укупно, било је десет инстанци које су се бавиле погромом Сика. Али, проблем је у био у томе што они нису имали правне моћи – резултати истрага су завршили архивирани, на полицама, а временом их је покрила прашина. Штавише, пристисак на Сике се наставља, што је многе од њих приморало да напусте отаџбину. Међутим, међународна дијаспора Сика је наставила са борбом за њихова права. Ове године, 1. новембра, у Палати УН у Женеви, Сики ће организовати догађај, како би догађаји из 1984. године били означени као геноцид. 

Али, док је на власти режим Наредре Модија, који следи националистички курс, усмерен на хиндуизам, мало је вероватно да ће водећи људи у Индији поново разматрати ове догађаје. Проблем је и у томе што, док је Моди био гувернер Гуџарата, догодили су се погром муслимана, 2002. године и погром хришћана, 2008. године у Ориси. А неки струччњаци су у овоме видели известан наставак догађаја из 1984. године.