Геополитика воде

19.05.2018

У средишту земаљског раја налази се Дрво живота. Из његових корена рађају се четири реке чији се кракови, према Светом Јовану Дамаскину могу одредити као реке Нил, Тигар, Еуфрат и Ганг. Није случајно да су се дуж ових река родиле најважније древне цивилизације. Вода ових река има свету важност која превазилази сâму функцију извора и суштине живота коју проноси. Од плављења Нила, коме су придодати божански атрибути, зависио је напредак древних египатских династија. А, на острву језера Тана, изворишту Плавог Нила чувао се Заветни ковчег пре његовог пребацивања у Аксум (древни духовни центар, предмет дугорочног спора у 20. веку, између фашистичке Италије и Британије). Једна етиопијска народна песма, ''Слава краљева'', каже да краљ Соломон дао Заветни ковчег свом сину, Менелику Првом, кога је имао са краљицом од Сабе. Поново је 2009. патријарх Етиопијске православно-оријетналне цркве, Абуна Павло рекао: Етиопија је трон/кућа Заветног ковчега.

Они, којима је позната света географија, неће бити изненађујуће да виде присуство дубоких архетипских присећања на тему споменутог ковчега, у данашњем геополитичком спору око вода Нила. Ова река, са више од 6000 км водотока, својим притокама, представља виталан и културни ресурс за више од 160 милиона људи, раздељених међу десет различитих народа. Међународно право, које се бави коришћењем овог ресурса је зачуђујуће ограничено. Године 1929., потписан је Уговор о водама Нила између Краљевине Египта (формално независне) и Велике Британије, којим је земљи фараона дато ексклузивно право да користи ресурсе Нила, уз мали удео који је дат Судану на коришћење. Уговором из 1959. године, између Египта и Судана, квота је подигнута у корист Картума (75% воде Египту и 25% Судану), али се наставило са игнорисањем осталих осам земаља у горњем току Нила, одакле река и долази. Око 85% воде Нила долази из Етиопије.

Прецизно речено, Етиопија је била главни творац Оквирног соразума о сарадњи, из 2010. године: Споразум је сачинила Иницијатива за басен Нила, без сагласности Египта и Судана, чиме се довео у питање Уговор из 1959. године и његове одреднице, које су се тицале количине воде намењене Египту. Овакве обновљене регионалне амбиције Етиопије не произилазе искључиво из етиопијског поносног национализма или империјалног наслеђа. Оне, такође, произлазе из чињенице да ће највећи досадашњи економски и демографски раст (Етиопија је на другом месту у свету по стопи економског раста од 8,7%), захтевати растућу потребу за јефтином водом и енергијом, неопходним за индустријски и пољопривредни развој.

Велика етиопијска ренесансна брана

Етиопијски краљеви су још у 13. и 14. веку претили да ће блокирати ток Нила. Данас се ове могућности плаше у Египту, који је вековима гледао на реку као на своје екслузивно и недодирљиво власништво (потребно је само се присетити да Мубарак, током своје читаве и дуге владавине, никада није посетио ниједну државу у супсахарској Африци). Претња блокадом Нила  постаје реалност са новим пројектом Велике етиопијске ренесансне бране: пројектом којим се у потпуности могу уклонити значај и сећање на славну Насерову Асуанску брану и пројектом који доводи регион, по ко зна који пут, до ивице оружаних сукоба због права на искоришћавање природних ресурса. Локација за изградњу бране је представљена 2013. године (у време председника Морсија у Египту), а подручје се штити зоном забрањених летова. Брана се гради из директних кинеских инвестиција које су повезане са италијанским пројектом Салини-Импрељо. Дужине од 1.8 км и висине од 155 метара, брана ће бити највећа оваква грађевина у читавој Африци и биће подршка највећој хидроелектрани на континенту, капацитета од 6000 мегавата.

Пројекат је, и поред уверавања Етиопије, природно узнемирио Египат који планира да и даље, претећи и војном интервенцијом, сматра неотуђивим право на 55,5 од укупних 88,8 милијарди кубних метара воде, колико река створи сваке године. За ал-Сисија, вода је ствар националне безбедности. А, Египат, како је он рекао, може да очува своју националну безбедност. Изјава звучи, у најмању руку, парадоксално, ако се има у виду да ова арапска земља, упркос својим најавама велелепних пројеката за економски развој (проширивање Суецког канала за његову ширину и експлоатација гасних поља Зор), наставља да буде нека врста саудијског економског протектората: довољно је сетитити се да је Египат пренео Саудијцима суверенитет над острвима Тиран и Санафир на улазу у Акабски залив, а то је по свему судећи што је очигледно одобрио и Израел.

Надменост са којом Египат покушава да заустави стварну еманципацију и развој суседних земаља подсећа на ционистичку геостратегију, која је усмерена на ексклузивно власништво над природним богатствима и на одржавање својих суседа у вечном стању нужде и под сталном претњом одмазде. Потребно је имати у виду чињеницу да је Израел недавно успео да запрети Либану нападом, ако почне са стварањем војне инфраструктуре на сопственој територији или ако експлоатише ресурсе у својим територијалним водама. То је у супротности са било којим принципом међународног права и антитезом принципу стратегије одвраћања (претња могућем непријатељу да ти не наноси штету на “твојој” територији). У ствари, и пре него што је рођена, ционистичка геополитичка стратегија је била заснована на поседовању и контроли водних ресурса у региону. Није само из верског осећаја Теодор Херцл одредио животни простор за Јевреје, позивајући се на један библијски стих: “...Од египатске реке (Нил) до велике реке (Еуфрата)...”

Искључиво власништво над водом је темеље сâмог постојања Израела. На томе је овај ционистички ентитет могао да створи мит, који је свакако веома упитан, о пустињи која се претвара у врт.

Тако је одмах након стварања, први циљ ове државе био скретање тока реке Јордан - данас, држава Јордан може да користи само 30% водотока реке Јордан. Потом је, у агресивним ратовима 1967. и 1982. године (Операција ‚Мир у Галилеји‘ у јужном Либану), Израел успео да заузме све водне ресурсе историјске Палестине, укључујући и добар део реке Јармук у Сирији на Голанској висоравни, као и део реке Литани у јужном Либану. Истовремено, ционистички досељеници са Западне обале користе водне ресурсе и спречавају Палестинцима приступ, упркос осудама УН и игнорисања њихових конвенција које Израел као потписник мора да поштује (пре свих, IV Женевску конвенцију из 1949. године којом се забрањује уништавање имовине на окупираним територијама или њен трансфер окупационим властима). Не треба посебно наглашавати да израелске националне компаније за воду, Мекерот и Таал, настављају да извлаче воду из палестинских бунара и потом је препродају Палестинцима скупље, док рачуне ционистичких досељеника плаћа Светска ционистичка организација.

Вратимо се сада игри око Нила. Важно је истаћи да Судан, толико непопуларан на Западу, игра одлучујућу улогу у игри. Судан је напустио коалицију која бомбардује Јемен од 2015. године и и обновио дипломатске и трговинске везе са Турском (заклетим непријатељем Египта) продајом бивше османске луке Суаким (острва близу Порт Судана и луке која је још од давних времена позната као лука на раскршћу Азије и Африке) – након ових догађаја, у египатским медијима Судан почиње да се представља као држава која кује заверу против Египта у сенци Турске, и наравно, да не спомињемо, Ирана. У ствари, Судан Омара ел-Башира, је данас изгубио више од 50% нафтних извора и натеран је да спроводи детаљну економску диверсификацију, захваљујући сецесији јужног дела земље коју је наметнула освајачка рука међународне заједнице и упркос томе што су завађене стране успеле да постигну историјски договор у Најробију мало пре сецесије – то све је поново утицало на проблем експлоатације водотока Нила. Овога пута, ал-Башир није имао избора осим да се усклади са Етиопијом и њеним захтевима, и да се чврсто супротстави пројекту поделе земље на пет делова, што је жеља Сједињених држава. Спровођење овог плана, Сједињене државе би, судећи по  речима ал-Башира, повериле Еритреји: земљи која је до сада пружала подршку не малом броју разних терористичких група у региону и у коју су Египат и УАЕ послали своје трупе.

Ситуација је до темеља нестабилна, а изгледа да недавни састанак ел-Башира и ал-Сисија није умањио напетости, упркос обећањима да ће се и даље састајати. Без икакве сумње, Сједињене државе неће дозволити државама, као што су Етиопија и Судан, да постану нови стожери мултиполарног светског поретка. Позив Русији да их заштити од северноамеричке агресије и понуда Русији да добије војну базу на Црвеном мору и повлашћени канал за трговинске односе, делују као даља претња таласократској контроли Евроазијског римленда, након сумњиве и непопуларне улоге коју Сједињене државе имају у неуспешној агресији на Јемен, коју спроводе амерички савезници, вахабије.

Судан, као земља са мноштвом природних богатстава, представља кључно чвориште између Северне и Субсахарске Африке. Над главом суданског председника, веома непопуларног на Западу због преседана спајањем национализма и Ислама, висе већ два налога за хапшење, која је издао Међународни кривични суд. Ова институција броји 120 држава чланица, али Институција којој припада 120 земаља света, али из које, Сједињене државе и Израел делују добро чак и када не поштују правила ове институције: две нације, два окорела криминалца на делу, у првим редовима када се захтева хапшење ал-Башира. Кина је, упркос западним санкцијама, осетила невероватне могућности ове земље и почела са пројектом изградње пруге која ће спојити Порт Судан са Н’даџаменом, главним градом Чада: нека врста афричког Пута свиле који би у будућности могао да повеже западну и источну обалу континента.

Мењање позиције Етиопије из перспективе супротствљања северноамеричкој хегемонији (још у време прошле америчке администрације, истакнути представници цркве означили су Барака Обаму као инкарнацију Црног антихриста, знака краја времена у етиопској коптској традицији) и приближавање Судана Русији и Кини су вести у геополитичким кретањима унутар макро-региона, који укључује западне обале Арапског полуострва, Црвено море са мореузима Суец и Баб ел-Мандеб, као и северостични део Африке. У  овом контексту, утакмица око Нила може да значи даљи заокорет као успостављању правог мултиполарног света.

Извор