Горбачов и распад Совјетског савеза

Фотографија: АП
08.12.2020

Последњу деценију 20. века обележиле су велике промене на светској геополитичкој позорници: распад Совјетског савеза, рушење Берлинског зида, крај Хладног рата и још много догађаја који у много чему мењају слику света. Већину тих догађаја повезује једна личност која је за неке херој, а за неке трагичар. Та личност је Михаил Горбачов, добитник Нобелове награде за мир, човек који је престројио Совјетски савез, али и помогао у престројавању читавог света.

Да ли је Горбачов својим деловањем у Совјетском Савезу и у свету изазвао геополитичку катастрофу? Можда је пред долазак на власт деловао као човек који ће донети многа решења и успети да извуче Совјетски савез из кризе, али изгледа да је то била само варка и да није дорастао таквом послу. Можда је само деловао одлучно и снажно на почетку и то само у својој држави за разлику од свог колеге, председника Сједињених држава, Роналда Регана, који је био одлучнији и спремнији за ту “велику партију шаха” која се зове Хладни рат. Можда је Горбачов био амерички спавач или само наивни политичар који је свету хтео да донесе добро тако што ће давати уступке свима и тако нанети велику штету својој држави чији распад до тада није могао ни да се замисли.                                                  

Михаил Сергејевич Горбачов, рођен је у Привољноју у сељачкој породици, 1931. године. Био је на челу Совјетског савеза од 1985. до 1991. године. ( Горбачов, 2014, п. 19 ). У свету, Горбачов ће остати упамћен као човек који је допринео уједињењу Немачке, окончању Хладног рата, демонтирању Варшавског пакта и ликвидацији Совјетског савеза.

Од те 1985. године и доласка Михаила Горбачова на чело Совјетског савеза очекивало се много. Колико у Совјетском савезу толико и у свету. Нешто је морало да се промени. Совјетска “империја” клецала је како изнутра тако и споља, а притисци су бивали све јачи. Али, ако стајете на чело “империје” морате и да се понашате као император, како у унутрашњој, тако и у спољној политици. Да би могао да реализује све што је наумио “Перестројком” (Планом за подизање посрнуле совјетске привреде ), морао је да изгради бољи имиџ на спољнополитичком плану. Помало наивно, у свету је почео да се представља као реформатор, човек који хоће да уједини свет и свима се представљао као пријатељ. Његове изјаве из Лондона о јединственој Европи и свету, као и о потреби смањења нуклеарног наоружања, имале су снажне одјеке. Друга страна је то прихваћено оберучке. Маргарет Тачер је након посете Горбачова Лондону 1985. године изјавила како “воли господина Горбачова и са њим може да склапа послове”. И са канцеларом Немачке, Хелмутом Колом, такође је градио добре односе. Међутим, његов колега из Сједињених држава као да је знао шта треба да ради у том тренутку да би, можда, насамарио свог руског колегу.

Горбачов је већ увелико почео са “Перестројком” која баш и није давала резултате какве је он очекивао, а још завера коју су му Сједињене државе и Саудијска Арабија спремиле 1986. године са наглим обарањем цене нафте само је дотукла, али не још увек до те границе да Горбачов мора да попушта ( CIA, 1988, п. 1-23). Чак је и на састанку Трилатералне комисије, 18. јануара 1989. године, пред западним колегама изјавио: “Питања која сте покренули односе се на то како Совјетски савез треба да се промени, али је исто тако важно како ћете и ви променити однос према Совјетском савезу. Сви се налазимо у преломном тренутку -  и капитализам и социјализам”, рекао је Горбачов, истичући да ниједна страна не треба да тражи од друге да напусти своју социјалну филозофију. Роналд Реган је, или знао како или је имао добре саветнике, па је стално наводио свог руског колегу (који је био очигледно неспреман за ову партију шаха), на одређене потезе и да још више урушава сопствену државу, свесно или несвесно. “Кроз пет година суочавања са кризом и покушаја радикалних реформи још радикалније је реформисао своју спољну политику почев од повлачења снага из Авганистана, напуштања Брежњевљеве доктрине, па све до разоружавања сопствене државе.” ( CIA, 1988, п. 1-23). Последњи потез Горбачова на крају је био ликвидација исте те државе.

Понашање председника Горбачова за тих пет година на челу Совјетског савеза, изгледало је као да са једне стране стоји отац који грди сина због непослушности, а са друге, уплашени син који желећи да се додвори оцу, ради све што овај каже. Однос у понашању два лидера у ситуацији када Совјетски савез клечи, најбоље је описао Срећко Ђукић у својој књизи “Крај СССР-а и Русија” у којој каже: “ Реган је био храбар и бескомпромисан борац за остварење америчке визије. Једина сметња достизању тог циља био је Совјетски савез, “империја зла”. И, Реган је учинио све да се подрије и сруши имерија социјализма. Неко ће рећи да је време било такво, а да су се на обе стране налазили људи који су совјетску империју рушили као кулу од карата. Или, можда је време стварало људе који руше (вође) и којима је досуђена најгора могућа улога у историји, а да при томе ништа не чине и не протестују због своје негативне историјске улоге, без кочница у безобразној вожњи државне машине. ( Ђукић, 2011, п. 34 )

Тврђава комунизма у којој је Својетски савез био темељ и који је изазивао страхопоштовање сада је под притисцима дрхтао пред спољним и унутрашњим факторима, а када је једна погрешна цигла извађена из грађевине, све се срушило као кула од карата. Михаил Горбачов је веровао да ће попуштањем и увођењем демократије и тржишне привреде потећи мед и млеко, па је са таквом лакоћом рушио све пред собом. Без мудрости, наиван и кратковид прво је напуштао своје верне савезнике у свету, који су бескрајно волели “Црвену Москву” и били јој одани, а у целом процесу рушења преживели су само “малена” Куба са сложеним геостратешким положајем, Вијетнам и Кина која се за разлику од Совјетског савеза много паметније пребацила на другачији друштвено-економски систем, без икаквог рушења.

Михаил Горбачов је на крају процеса ликвидације моћног Црвеног истока, ликвидирао и сопствену моћну империју, Совјетски савез, на очиглед главног америчког протагонисте који није могао ни да сања да ће једна таква моћна империја да падне и да отвори пут ка потпуној превласти Сједињених држава. (Ђукић, 2011, п. 35)

Величина победе Сједињених држава у Хладном рату, а посебно Роналда Регана над Михаилом Горбачовим, види се и у томе што је Совјетски Савез деловао неуништиво. Моћ у међународним односима се дели на  тврду и меку. Тврда моћ су: географија, природни ресурси, становништво, квалитет дипломатије, војна спремност. Карл Дојч дефинише димензије моћи, а у овом случају је важна она, да актер у међународним односима може да утиче на промену распореда моћи у међународној заједници, као и на простор утицаја те моћи - што је Совјетски савез представљао пре рушења, на више нивоа: моћ у бројним комунистичким државама и у Варшавском пакту, који је код главног супарника изазивао страхопоштовање. ( Гајић, 2017, п. 122-123.)

У тврду моћ спадају још и национални карактер и национални морал који у комбинацији са меком моћи може бити на веома високом нивоу( Гајић, 2017, п. 122), што код Совјета и јесте био пример, због грандиозне победе њихових народа и државе над фашизмом и нацизмом. На унутрашњем плану, то се огледало у улагању у високу културу, а на спољном плану, од победе у Другом светском рату и ширења комунизма, до слања првог сателита и првог човека у космос, што је био врхунац раста меке моћи Совјетског савеза. Тако је комунизам, захваљујући Совјетском савезу одавао утисак технолошки напреднијег и прогресивнијег друштва у подељеном свету. (Ђурковић, 2008, п. 32-33.)

Колика је била моћ Совјетског савеза и колики је био значај совјетске победе у Другом светском рату, може се видети по страхопоштовању које су Американци гајили, а које је у једном свом огледу описао Џозеф Нај: “Педесетих година, многи Американци плашили су се да ће Совјетски савез престићи Сједињене државе као водећу светску силу. Совјетски савез је био земља са највећом територијом на свету, трећом најбројнијом популацијом, другом највећом економијом, која је производила више нафте и гаса него Саудијска Арабија. Поседовао је половину укупног нуклеарног наоружања, имао више наоружаних људи од  Сједињених држава и запошљавао највећи број људи у области истраживања и научног развоја. Совјетска пропаганда активно је пропагирала мит о неизбежности тријумфа комунизма, и Никита Хрушчов се славодобитно хвалисао како ће Совјетски савез престићи Сједињене државе до седамдесетих или осамдесетих. Међутим, Михаил Горбачов 1986. године представља совјетску економију као веома ‘растројену‘. ‘Ми заостајемо у свим сферама.‘ И, 1991. године, Совјетски савез се распао.” (  Nye, 2015, п. 34. )

Унутар сâмог Совјетског Савеза било је још горе. У КП СС, против Горбачова се организовала опозиција у лику Бориса Јељцина, који је на крају и наследио Михаила Горбачова. Међутим, о упливу америчке политике или утицају тада, говори и податак да је у септембру 1989. године, Борис Јељцин добио позив да посети Сједињене државе, Есалонски институт у Сан Франциску који није био познат, али се претпоставља да је организација долазила од виших политичких кругова и да се Јељцина требало промовисати као наследника или замену за Горбачова, који је губио поверење у свим службама у Совјетском савезу. (Медведев, 2009. п, 43-44). Како се примицала та, 1990. година, тако се стање погоршавало. Тешка економска ситуација и улаз страног капитала навели су неке републике да се преиспитају о даљем функционисању у таквом Совјестком савезу. Горбачов је морао само да попушта и нудио је све мању централизацију, а све већу независност република. Кадгод би покушао да стави до знања  да неће попуштати, тако би у неком делу државе настајао толики хаос, да се и војска слала. Том делу света претио је огроман оружани сукоб.

И поред република које су тежиле независности, сâм врх Комунистичке партије дошао је у сукоб око будућег уређења државе. Миодраг Ранковић је у свом раду ''Распад социјалистичких и друштвених система у Европи'' то описао детаљно: “ У ствари, прави почетак распада је настао рушењем  Берлинског зида и уједињењем Немачке, након тога и првим таласом дезинтеграције Совјетског савеза. У другој половини, те 1990. године, сукоби у совјетском врху су се изоштрили, приморавши Михаила Горбачова да покуша компромисом смањити тензије између три главне струје: присталица јачања извршне власти, Врховног совјета и руског парламента ( повратак централизацији, алтернативе федерализма и конфедерализма).

На Пленуму ЦК, 8. октобра. 1990. године, КП СС признаје да политички плурализам “постаје  реалност” и изјашњава се за коалицију са другим политичким странкама и групама. Следећег дана, Дума доноси одлуку о укидању монопола КП СС (касније ће уследити и забрана). Сви политички сукоби се сливају у три теме: однос Русије и “центра” ( алтернативе федерализма-конфедерализма), проблем својине (чији су рудници, нафта и гасовод, тешка индустрија, електропривреда и металургија) и увођење слободног тржишта. “Центру” се највише одупиру Русија, Белорусија, Украјина, Казахстан и закавкаске републике. Истовремено док се ствара Заједница независних држава, шире се и појачавају сукоби: 29. новембра 1990. године, ”унутрашња војска” интервенише у Молдавији (десет дана раније, Гагаузи су прогласили “Гагауску републику” ), независност траже Придњестровска република и Молдавија (присаједињена Совјетском савезу договором Молотова и Рибентропа, 1940. године.). Из Совјетског Савеза иступају Литванија, Естонија, Летонија, Грузија и Јерменија. Појачавају се постојећи сукоби и јављају нова жаришта: Азербејџан, Јерменија, Грузија, Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Таџикистан, Молдавија. Са таквим стањем се улази у 1991. годину, током које је (у августу) изведен, а потом убрзо угашен покушај државног удара од стране “центра” (Генадиј Јанајев); Горбачова изолују, а Борис Јељцин преузима контролу над савезним органима, пут новој државној организацији је отворен. Крајем те године, Горбачов одлази са руководећег положаја, испраћен похвалама Запада  и осудама Истока. Кинески званични коментар је кратак: “Горбачовљево ново мишљење, гласност и плурализам донели су само политички хаос, етничке сукобе и економску кризу у Совјетском савезу”. Наизглед, сви су били у праву.” ( Ранковић,1994, п. 142-143. )

“Сâма ликвидација Совјетског Савеза догодила се  једног лепог зимског ’дана’, био је то 8. децембар 1991. године, у месташцу Вискули, у Белошевској пушци, у Белорусији. ( Ђукић, 2011, п. 41). То мало место, налазило се на сâмој граници са Пољском, на граници коју је лично исцртао Стаљин. Да ли је то можда симболика? Од доласка на власт Михаила Горбачова, у темељ совјетске грађевине убациване су све разорније мине, операција ликвидације једне од најмоћнијих империја се само завршила крајем те, 1991. године, када је Совјетском савезу констатована смрт. Народу је објављено да ’СССР као геополитичка реалност више не постоји’.” ( Ђукић, 2012. п. 19-20)                                        

Још једна империја отишла је у историју, још један човек је дао допринос обележавању краја једног и почетка другог миленијума. Ланац догађаја је потресао Совјетски савез, а човек, који је дошао на власт као велика нада, у историји Совјетског савеза ће остати уписан као владар који је за шест година срушио све - што се градило вековима.

Горбачов је стекао епитет човека који је угрозио постојање руског народа, човека који није схватио да је Хладни рат само он завршио, али не и друга страна. Границе НАТО пакта сада су на руским границама, а и уједињена Немачка је на супротној страни шаховске табле. Реформама је само довео до тога да исти ти непријатељи контролишу део руске привреде. Хтео је да престроји Русију, али је помогао престројавању НАТО пакта ка Русији.
    

ЛИТЕРАТУРА:

Гајић, Александар. ''Џозеф Нај и спорне димензије руске моћи''. Национални интерес  1 (2017). http://www.nacionalniinteres.rs/arhiva/ni-28-1-2017/NI%201-2017%206-7-2016.pdf (преузето 23. 5. 2018)
Горбачов, Михаил. Сам са собом, Београд: Laguna, 2014.
Ђукић, Срећко. Крај СССР-а и распад Русије. Београд: Службени гласник, 2011.
Ђукић, Срећко. Повратак савеза, Београд: Службени гласник, 2012.
Ђурковић, Миша. „Русија и откривање меке моћи“, Национални интерес, 1-3, ИПС, Београд, 2008, стр. 25-54.
Медведев, Рој. Борис Јељцињ-Русија на крају xx века, Београд: Службени гласник, 2009.
Ранковић, Миодраг. ''Распад социјалистичких и друштвених система у Европи''. Sociološki pregled 2 (1994). http://www.socioloskipregled.org.rs/2017/08/15/socioloski-pregled-1994/ (преузето 23. 5. 2018)
Nye,  Joseph. “The Future of Russian-American Relations”, Horizons 2, 2015, CIRSD, Belgrade, 2015, стр. 34-42.
“USSR: Domestic fallout from the Afghan war”, Central intelligence agency, фебруар 1988, str.1-23. https://www.cia.gov/library/readingroom/docs/DOC_0000500659.pdf