Ирак: нови, многополарни почетак

21.01.2020

Када су Сједињене државе започеле војну авантуру у Ираку, 2003. године, многи западни мислиоци су приметили да ће унилатерална агресија Вашингтона довести до поновног утврђивања шта су међународни процеси, као и до легитимисања и институционализовања многополарног мишљења. Било је много анализа ових догађаја, од концепта о употреби силе до идеологије.

Критикујући америчке активности на Блиском истоку, лист Asia Times, на пример, наводи: “Овоје само-уништавајући рат и то је рак који се шири унутар америчког неоимперијализма.”

Имануел Валерштајн је сматрао да Бушова администрација прави озбиљне грешке у Ираку, али је видео и много дубље разлоге за пропаст америчке силе, која је повезана са променом светског система. [1].

Клифорд Киракоуф, бивши високи члан особља Комитета за спољне односе америчког Сената, за искривљивање америчке спољне политике кривио је Џорџа Буша Млађег и његово окружење. Према његовом мишљењу, грешка Бушове администрације ометала је континуитет Сједињених држава у међународним пословима.

Један од најпознатијих ауторитета на пољу међународних односа и дипломатије, Џон Басет Мор је написао да су „амерички државници настојали да законима уреде односе нација, не само као меру за заштиту слабих у агресији јаких, него и као једино средство за осигурање мира у свету.“ [2] Али Џорџ Буш Млађи је користио Machtpolitik, концепт нацистичке Немачке, што је довело до неравнотеже моћи у свету.

 

Тако су амерички неокони, са великим утицајем у Белој кући и Стејт департменту почетком двехиљадитих често упоређивани са Хитлеровим нацистима.

Бивши потпредседник Џо Бајден (лево) и председник Одбора Националног уставног центра Даг Девос (десно) уручили су Медаљу слободе за 2018., бившем председнику Џорџу Бушу и првој дами Лори Буш, током церемоније у Националном уставном центру у ФиладелФији, 11. новембра 2018. године.

Али, оно што највише открива ствари из 2003. године је одлука америчких савезника у Европи (осим Велике Британије) да одбију да подрже америчку агресију на Ирак. Отпор у Европи су предводиле Немачка и Француска.

Не спомиње се да се и Русија успротивила неправедној америчкој војној интервенцији, у којој је побијено више милиона ирачких цивила и којом је посејано семе за нову врсту тероризма, који се касније претворио у Даеш.

Коментаришући ирачку кризу у интервјуу за француску телевизију, у фебруару 2003. године, Владимир Путин је приметио: "Ако желимо да свет буде предвидљивији, да прогнозе буду извесније, а тиме и свет сигурнији, он мора да буде многополаран, а сви учесници међународних односа морају се придржавати одређених правила, тачније, правила међународног права. "

Сада су Сједињене државе поново урадиле готово исту ствар, користећи војне беспилотне летелице, за убиство иранског Генерала Касем Солеиманија, као и једног од вођа ирачке шиитске милиције и неколико других. Неки сматрају да је то фатална грешка Доналда Трампа, кога су, а да он то ни не зна, искористили амерички иранофоби. Други то виде као провокацију у интересу Израела. А постоје и друге теорије завере.

Још су алармантнији могући сценарији за регион и за свет уопште. У зависности од тога, како Исламска Република Иран и њени савезници, укључујући мрежу Хезболаха у Либану, Сирији и Ираку, одлуче да одговоре, процењене последице се крећу од ограниченог регионалног оружаног сукоба до Трећег светског рата.

Међутим, могући сценарио који би могао бити најбољи за регионалну безбедност јесте промена спољнополитичког програма низа земаља и стварање стратешког савеза. Другим речима, искористити ову ситуацију како би се убрзало успостављање полицентричног светског поретка, имајући у виду да су Сједињене државе постале непожељан партнер, не само на Блиском истоку, већ и у највећем делу Евроазије. Чак су и сâми представници америчког естаблишмента демонизовали светски поредак који предводе Сједињене државе. А, бројни протести против рата са Ираном, као и говори америчких политичара који осуђују политичко убиство, сведоче о појави новог таласа политичке кризе унутар Сједињених држава.

Први корак је већ начињен.

Ирачки парламент је изгласао повлачење америчких трупа из земље и спровођење истраге о циљаном убиству ирачких и иранских држављана, које су извели Американци. Остале земље треба да подрже ову иницијативу, упркос претњи оштрим санкцијама које долазе из Америке. Русија, Иран, Турска и Сирија могле би преузети одређене обавезе у подршци Ираку и извршити потребни притисак на суседни Јордан. Учешће Кине и других азијских земаља, посебно муслиманских, такође би могло помоћи у премештању равнотеже снага према многополарности и у представљању Сједињених држава у негативном светлу, с обзиром на то да су нарушиле принцип дипломатског имунитета.

Важан фактор у Ираку биће одлука Курда на северу земље, јер су раније били основна  подршка Сједињеним државама против режима Садама Хусеина. Али, након Трампове циничне одлуке, коју Курди сматрају чином издаје, мало је вероватно да ће Вашингтон и овог пута моћи тако лако да искористи Ербил. Русија има неки политички утицај међу Курдима, између осталог и зато што има различите начине утицаја на Турску у вези са курдским питањем.

Америчке трупе су испалиле сузавац 1. јануара, 2020. године, како би растерале демонстранте који су тада већ други дан били испред комплекса који користи америчка амбасада у Багдаду.

Поред војног одговора на убиство Солеиманија, Иран је донео и политичку одлуку - да се повуче из нуклеарног споразума једном заувек. То би могло да подстакне Запад да иде ка даљим заоштравањима. Партнери Ирана би, такође, могли да играју важну улогу у спречавању било каквих агресивних акција Сједињених држава против ове земље.

О свему овоме говори и чињеница да је Пакистан званично објавио да неће дозволити Сједињеним државама или било којој другој земљи да користи његову територију, нити ће помагати у војним операцијама против друге земље, чиме се спречавају даља нагађања о улози земље у могућем сукобу. Катар је, такође, одбацио могућност коришћења његове територије.

Сједињене државе ужурбано траже друге земље у НАТО пакту ради подршке, али с обзиром на то да је Трамп навикао да се спрда са НАТО пактом како би увукао његове чланове у неки нови ‘подухват’, Сједињене државе ће морати много да плате. Турска је кључни играч у том погледу, али ако је Анкара одбила да Американцима пружи подршку 2003. године, шансе да то учине 2020. године су занемарљиве.

Такође, треба имати у виду и то да Американце и даље нападају у Авганистану и у бројним другим земљама, где им се њихово присуство обија о главу.

Узгред, након што је сомалијска група Ал Шабаб успешно напала америчку војну базу у Кенији, убивши најмање троје Американаца и уништивши им летачку и копнену опрему,  Доналд Трамп и Стејт Департмент су тихи, као у гробу. Као да нису убијени Американци и као да се није радило о терористичком нападу. Раније је Бела кућа званично изјавила да је "Касем Солеимани терориста број један", али није пружила трунку доказа да то оправда. Зашто такав селективан приступ регионима и у избору циљева? Очигледно је да се Сједињене државе нису посебно бринуле због акција Кудс снага, Корпуса Исламске револуционарне гарде, које је водио покојни генерал Солеимани.

Истовремено, Сједињене државе користе своју борбу против тероризма као службено оправдање свог присуства на Рогу Африке. Али, зашто су онда дозволили милитантима из суседне Сомалије да слободно пређу у Кенију и разнесу шест летелица, укључујући и двомоторни турбопроп авион конфигурисан за обавештајне, надзорне и извиђачке мисије и опремљен мулти-сензорским платформама? Материјални губици, које су Американци претрпели износе десетине, ако не и стотине милиона долара, док су користи од такве технологије и ефикасност америчких обавештајних и специјалних снага сведени на нулу, јер напад нису могли да спрече.

Испоставља се да су стварни циљеви Америке у иИсточној Африци били потпуно другачији, а борба против тероризма само је покриће за друге активности, укључујући успостављање војне и политичке контроле над регионом. Да ли ови исти циљеви, можда, имају неке везе са тренутним догађајима на Блиском истоку?

 

[1] Wallerstein I. Precipitate Decline: The Advent of Multipolarity.//Harvard International Review. Spring 2007. Pp. 54-59.
[2] Moore, John Bassett. American Diplomacy. NY: Harper and Brothers, 1905, pp. 251-252.

Извор: Oriental Review