Косметска Пандорина кутија

06.03.2019

Етничка демаркација коју промовише предсједник Србије Александар Вучић, између Срба и Шиптара, само је још једно име за стварање Велике Албаније. Вучићеве изјаве и спинови о неопходности "демаркације" између Србије и Космета изазивају шок међу Србима. Већи део свог политичког живота, Вучић се залагао за Велику Србију, али са доласком на власт ствари су се промјениле. Против његове демаркације је практично читава Србија. Од стручњака до стуба Срба кроз историју - Српске православне цркве. Упркос притиску, Вучић не одустаје од подjеле Космета. Према најавама, Србија би успоставила суверенитет на већем дијелу сјевера Космета, обезбедила гаранције за Србе и за Српску православну цркву јужно од ријеке Ибар, и Србија би била на убрзаном путу ка ЕУ.

Међутим, подјела Космета би значила ново прекрајање граница на Балкану. Под маском одвајања Срба и Шиптара, предсједник Србије, Александар Вучић, прекршио би Устав који је дужан да штити. Иако Бриселски уговор, потписан 2012. године, предвиђа да косметски Срби добију Заједницу српских општина (ЗСО), привремени шиптарски органи управе на Космету су опструирали овај дио споразума дуги низ година и недвосмислено га одбацили. Косовски Шиптари су јасно ставили до знања да не желе заједницу српских општина, зато што не желе да имају своју Републику Српску. У принципу, промјена „граница“ би значила да ће већи дио, већинског српског сјеверног Космета постати саставни дио Србије, док ће дјелови јужне Србије са албанском већином, општине Прешево и Бујановац бити додијељени лажној држави “Косова”. Међутим, таквим решењем, више од 90% Космета биће додељено Шиптарима, плус дио Прешевске долине. Такође, таквим решењем, већина косметских Срба (око 80.000 људи) и манастири Српске православне цркве остали би под контролом лажне државе, што би сигурно изазвало нови масовни егзодус Срба. То би значило да би Срби са Космета де факто нестали, и они сјеверно и они јужно од ријеке Ибар. Срби сјеверно од ријеке Ибар, чим би званично постали дио Србије, више не би били важни за званични Београд. Што значи престанак економске помоћи, а тиме и почетак убрзане емиграције. Најтужнија би била судбина Срба јужно од ријеке Ибар, јер би они одмах почели да бјеже из “независног Косова”.

Питање Косова би тиме за међународну заједницу било ријешено, а Шиптари би много лакше могли да одузму српске манастире који су изграђени у средњем вијеку. Најбољи примјер за то је Црна Гора, гдје након одвајања од Србије, Влада Црне Горе спроводи отворени прогон Српске православне цркве. Црногорска полиција је чак забранила Српској православној цркви да служи у неким црквама, најављујући нови закон према којем ће све цркве и манастири Српске православне цркве, изграђени прије 1918. године, бити одузети и под надлежношћу црногорске Владе. На најаве оваг срамотног закона, Европска унија и Сједињене државе ћуте.

Одвајање Црне Горе 2006. године од државне заједнице са Србијом и проглашење независности Косова 2007. године је значајно промијенило геополитичке односе у региону. Наиме, територијално “сужавање” Србије значајно је ослабило њен утицај на сусједне земље. На истој линији је и Вучићева политика разграничења са Шиптарима.

Један од главних разлога зашто предсједник Србије, Александар Вучић, јавно инсистира на разграничењу, је због уласка Србије у ЕУ, упркос чињеници да из Брисела долазе јасне поруке да у скоријој будућности неће бити никаквог ширења Европске уније.

Међутим, све и да Европска унија промијени своју одлуку и почне са ширењем на остатку Балкана, довољно је погледати шта је Европска унија донијела првом сусједу Србије – Хрватској. Геополитички гледано, Европска унија је уништила Хрватску. Због могућности слободног путовања и рада у ЕУ, у Хрватској је на дјелу егзодус. Хрватска је већ пала испод 4 милиона становника. И, према процјенама, ако се ништа не промијени, 2031. године ће имати мање од 3 милиона становника. Такође, Европска унија није ојачала економију Хрватске, нити сузбила криминал и корупцију. Поред тога, Србија би морала да координира своју спољну политику са ЕУ, што значи да би морала увести санкције Русији.

Термини „подјела Косова“ и „разграничење између Срба и Шиптара“ намјерно су наметнути и присутни у свакодневном животу у Србији. У реалности нема никакве подјеле Космета, а прави и једини исправан термин је, у ствари, подјела Србије. Јер, повлачење и добровољно давање државне територије не води ка миру, управо супротно. Довољно је да погледамо историју Балкана, да схватимо да ће се са овим Вучићевим предлогом Пандорина кутија отворити.

Јер, чим би Србија пристала на подјелу са Шиптарима, Запад би свој притисак у потпуности пребацио на Републику Српску, гдје је Запад недавно покушао обојену револуцију преко покрета „Правда за Давида“. Тада би се од Вучића, у замјену за продужетак његове владавине, тражило да подржи функционалну Босну и Херцеговину, у којој не би било мјеста за јаку Републику Српску. Већ сада у сјеверној српској покрајини Војводини је формиран „Војвођански фронт“ на челу са Ненадом Чанком који се бори за већу аутономију, и по рецепту Мила Ђукановића утире пут ка независној Војводини. Такође, у Рашкој области на југозападу Србије или како се све чешће зове, у Санџаку, неки муслимани траже аутономију, а један од њихових лидера, Сулејман Угљанин, је Србију назвао фашистичком државом. Све ово би за резултат имало геополитичку капитулацију Србије. Једина исправна политика на Космету је политика замрзнутог конфликта. Србија, као најјача војна сила на овом делу Балкана, треба да се придржава Резолуције 1244 СБ УН и да сачека промјене на свјетској политичкој сцени.

 

Шиптарски добитак од разграничења

Албански премијер, Еди Рама, све отвореније говори о идеји Велике Албаније. Недавно је представио идеју заједничке спољне и безбједносне политике Албаније и Косова, заједничке дипломатске мисије. Односи између Косова и Албаније су веома интензивни у различитим областима политичке, економске и културне сарадње, практично без границе између двије “земље”, а Рама је такође најавио стварање јединственог образовног система и потпуно укидање граница. Чланство у НАТО и ЕУ за шиптарску “политичку елиту” у Албанији и на Космету је, у ствари, једини могући, и стога, врло логичан начин да се постигну њихови сопствени историјски циљеви – уједињење територија на којима живе Шиптари. План има неколико фаза - први је свакако уједињење Албаније са Косметом. То је немогуће урадити, осим ако се Србија не одрекне Космета, нешто што нажалост сада ради предсједник Србије, под изговором разграничења Срба и Шиптара. На овом примјеру се може видјети какву лошу политику води српски политички врх, јер без Космета пројекат Велике Албаније је немогућ. Ако Вучићев план за "разграничење" прође, ускоро бисмо имали покушаје подјеле Македоније, након чега би слиједила интеграција Шиптара из Црне Горе. Недавно је у главном граду Црне Горе - Подгорици, градска општина Тузи са шиптарском већином постала независна општина. Избори су одржани 3. марта, а већина гласова је припала шиптарским партијама. Међутим, важније од резултата избора јесте прослава побједе, са заставама Велике Албаније и терористичке организације ОВК.

 

Руска црвена линија

Србија и Република Српска данас су једини прави руски савезници на Балкану. Србија је једина држава на Балкану гдје руска војска може да спроводи војне вјежбе, гдје Русија има хуманитарни центар у стратешки важном граду, Нишу. Изјава српског предсједника Александра Вучића, крајем прошле године, да је Космет крив за лошу економску и демографску ситуацију у Србији је срамотна, али довољно говори о тренутној српској власти. Космет нема никакве везе са економским развојем Србије, главни проблем слабости српске привреде је лоша економска политика, као и корупција. Од доласка на власт, Вучић у потпуности испуњава захтјеве атлантиста, осим једног, уласка Србије у НАТО. Међутим, након „разграничења“ са Шиптарима, биће створени сви предуслови за улазак Србије у НАТО. Не треба да нас изненади ако тада Вучић устврди да је за економски развој Србије добро да уђе у НАТО, као што је црногорски предсједник Мило Ђукановић својевремено тврдио за Црну Гору. Са уласком Хрватске и Албаније 2009. године и Црне Горе 2017. године у НАТО пакт, Сједињене државе су у војном погледу готово заокружиле простор такозваног “Западног Балкана”, геополитички изузетно важног за контролу Јадрана, источног Медитерана и Црноморског региона.

Поред Србије, и даље су ван НАТО остале Македонија и Босна и Херцеговина. Питање је мјесеца када ће Македонија бити у НАТО пакту, гдје је са постављањем на власти Заева, успостављена пуна контрола над том државом. Прави проблем за Запад је улазак Босне и Херцеговине у НАТО, која има стратешки важан положај, јер има мали излаз на Јадранско море, стога је то једини дио Јадрана, који није под контролом НАТО. Улазак Босне и Херцеговине у НАТО, сада спречава једино Република Српска. Из неких извора блиских српској Влади већ можемо чути да Србија треба да прихвати реалност поводом НАТО пакта, јер је Србија „окружена“ НАТО пактом. Ако Русија дозволи Вучићу да спроведе „разграничење“ са Косметом, онда ће Космет, било самостално или као дио Албаније, постати дио НАТО, чиме ће се дати вјетар у леђа Западу за решавање босанског питања. Са евентуалним уласком Босне и Херцеговине у НАТО, а имајући у виду садашњу војну сарадњу Србије са овом алијансом, као и економску са Западом, без икакве сумње би члан НАТО убрзо постала и Србија. То би био велики геополитички ударац за Русију. Стога би Русија требало да дјелује превентивно и јасно стави до знања да неће бити никаквог разграничења, а да се питање Космета може решавати само у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. У томе би Русија имала апсолутну и потпуну подршку српског народа.