Лаку ноћ Монтенегро, добро јутро Црна Горо и народе српски, гдегод да си!

Војна радионица за израду макета, пролеће 1999. године
27.12.2019

У скупштинској процедури Народне скупштине Републике Србије, је нова Стратегија националне безбедности и Стратегија националне одбране - прва након 2009. године, која је била срамна и несрпска. На њу су били поносни рестлови комуниста и њихова деца, пресвучени у евроунијате, атеисти и екуменисти, НАТО слуге и остали српски издајници, којих на сву срећу, испоставља се, ипак нема толико много, како су се они трудили да се представе да их има. Готово истовремено, у скупштинској процедури у црногорском парламенту, ноћас је усвојен Закон о слободи вероисповести, који ће, пре или касније, бити укинут, зато што је лоповски, а црногорска власт своју моћ већ тридесет година заснива на лоповлуку – овај лоповлук је онај, који нису смели да озаконе и народ им је блокадом Црне Горе то и показао. Сада властима остаје да се служе репресивним методама, како би спровели остале своје лоповлуке, у име НАТО и ЕУ и идеологије либералног фашизма. То су ваљда фашистичка разумевања слободе и демократије – слобод и демократија су када клика послушника од НАТО пакта добије слободу да ради шта хоће.

Нарочито након ноћашњих догађаја у Црној Гори, нове стратегије одбране и националне безбедности Републике Србије би морале да буду усвојене, те да се онда можемо и на њих позвати, у том западном маниру и стилу позивања на неке папире, без обзира што је истина и без њих очигледна. Али, добро је да, ипак, такви документи постоје. 

„Очување постојања и заштита српског народа где год он да живи.“  је реченица из нове, предложене Стратегије националне одбране. Заправо нам не треба никаква стратегија, лист папира да бисмо знали да смо један народ, и у Црној Гори и у Србији. Ако се још неко пита да ли у Црној Гори има Срба, ја се ових дана питам – сада се, ипак, питам да ли уопште у Црној Гори има отпадника од српства? Ако се неко пита где се највише воли Космет, ових дана, у Црној Гори највише. И права Србија је ноћас тамо, иза решетака, и на улици, на путевима, или целива мошти Светог Василија Острошког.

Свака политика има свој крај, и то је једино лепо у политици, а власт Црне Горе је, после тридесетотогодишњег искуства, изабрала баш неискусан крај – ово је њен прави крај, без обзира на разне формалности, НАТО силовање администрацијом или евроунијатско трабуњање и позивање на терор њихових пљачкашких закона, које терором једино и могу да донесу. Срби се можда боје отказа, сиромаштва, понижења, власти, али се ипак, изнад свега тога боје Бога. А монтенегринска власт је толико далеко од Бога, да су временом и заборавили какав је то страх и шта све покреће. И не само то, у изјави Мила Ђукановића од 25. децембра за Танјуг, о новонасталим неприликама у Црној Гори и његовим разговором са српским председником, очигледно је једно – том човеку слабо иде од руке да изговори реч „Србија“ - или је под хипнозом или је само беспризоран. Његов однос према догађајима у земљи чији је председник је све само не какав треба да буде, те се и у томе види бесмисао и беспредметност свих црногорских „државничких“ потеза у последњих тридесет година.

Ово није мало, и није уобичајено, није свакодневно, није протест у име слободе медија или покрадених избора. Ово је много више, ово је једина црвена линија коју нису смели да пређу, али, на крају хвала им што јесу. И, ако их брине шта ће бити ујутро... Биће исто. Немају они затвора, нити лисица, колико има нас. И то ће бити више него довољно, за њих.