Мисли о добру и злу (2)

04.05.2021

ФАКТА, ЗАКОНИ И ИСТИНА
Деца досежу до факата, обични људи до закона, духовни људи једини досежу до Истине. Факт се да измерити, закон се да описати, Истина се не да ни измерити ни описати. Онај ко стоји у Истини, може Истину осетити, но не може је речима саопштити онима, који стоје ван Истине, у кругу факата и закона. Факта и закони скривају и ограничавају Истину и не дозвољавају да се о Истини говори друкчије него кроз њих. Зато се духовни људи спуштају на ниво деце и обичних људи, када говоре о Истини.
 
ГДЕ ЋЕШ ЗАКОПАТИ УБИЈЕНОГ?
Свеједно је, да ли ће ме убити микроби или људи. Само микроби неће одговарати за убиство, а људи хоће. Нека те поучи пример пчеле. Пецање човека пчела плаћа својим животом. Сви убијени од твоје руке имају две вечне куће, једну у оном свету, а другу у твојој савести. Закопај убијеног где хоћеш, он ће се дићи у поноћи усред твоје душе и задаваће ти питања, на која ћеш ти с муком и знојем до зоре одговарати.
 
КОРИСТАН ЧОВЕК
Није увек најкориснији народу онај човек, који је највиђенији и коме сав народ ослушкује, но често онај, који скривен као савест, моли се Богу за народ и коме Бог ослушкује.
 
ЋУТЉИВА СЛУЖБА БОГА
Колико и колико има људи, који раде свој посао при сунчевој светлости од јутра до мрака, а и не погледају у Сунце, не осете Сунце, не помисле ниједном мишљу на Сунце! Колико и колико има људи, који проводе свој век при светлости, моћи и помоћи Божијој, а и не погледају у Бога, не помисле ниједном мишљу на Бога! И Сунце ћути без гнева и продужује светлити без престанка. И Бог ћути без гнева и продужује помагати без престанка. Но када настане тама, када падне магла, када заштипа мраз, тада се људи сећају Сунца, обзиру се на Сунце, хвале Сунце, уздишу за Сунцем. Тако и када настану страдања, оскудице, муке беcпомоћне и теснаци безизлазни, људи се сећају Бога, обзиру се на Бога, хвале Бога, уздишу за Богом.
 
БОГ И ГРЕХ
Бог и грех леже на две противположне стране. Нико не може окренути лице к Богу, док прво не окрене леђа греху. Нико не може заволети Бога, док прво не омрзне грех. Леђа не виде, те и онај, ко је окренут лицем ка греху, не може видети Бога. И наш дух, као и наш глоб, има два антипода: исток и запад, светлост и сенку, синовство и слугарство, благодат и закон. Но љубав, ког духовног човека, брише антиподе и све чини светлошћу, синовством и благодаћу.
 
ЧОВЕК ЧОВЕКУ СЛИКА
Нека ти сви људи које сретнеш, буду живе слике онога добра и зла, које је у теби. Задржавај се мислима и љубављу стално на добрим сликама, да би и ти постао сликом добра за браћу своју.
 
ПРОВИЂЕЊЕ
Провиђење се показује и у правилима и у изузецима. Но за људе оно изгледа очигледније у изузецима. У време једног пира цара Валтазара, када гости пијаху вино, и хваљаху богове златне и сребрне и мједене и дрвене и камене, појави се рука и написа на зиду три судбоносне речи: Мене, Текел, Уфарсин. Исте ноћи би убијен Валтазар, цар Халдејски (Дан. 5). Пророк Данило би бачен у јаму лавовску и преноћи с лавовима. И сутрадан га жива извадише и нетакнута. У изузетно срећним и у изузетно несрећним случајевима људи осећају одсутну акцију Провиђења, онда акцијy правде, онда акцијy милости. Ваздух је увек око нас и увек у акцији. Но, ми јако осећамо ваздух само кад ветар дуне, и тада највише говоримо о ваздуху. Као што јехтичав човек пак стално мисли о ваздуху тако и човек, свестан своје грешности, стално мисли о Богу. Јер, гле и један и други принуђени су да мисле непрестано о леку и лекару.
 
БЕЗ БОГА КАО БЕЗ ВАЗДУХА
Као што би тица, кад би наишла на безваздушни простор, брзо се окренула ка ваздуху, тако и ти брзо се окрени и бежи од друштва неверујућих, јер међу њима нећеш се моћи одржати на крилима, но мораћеш пасти. Ово ти још једанпут понављам: Као што би тица, кад би наишла на безваздушни простор брзо се окренула ка ваздуху, тако и ти брзо се окрени и бежи од друштва неверујућих, јер међу њима нећеш се моћи одржати на крилима, но мораћеш пасти. Бог је ваздух твоје душе. Ван тог ваздуха душа твоја мора пасти у прашину и као змија пузити по прашини.
 
ЦАРСТВА
Једно ниже царство има праву реалност у једном вишем царству. Царство природно има своју реалност у царству моралном. Царство морално има своју реалност у царству духовном. Царство духовно има своју вечиту реалност у Ономе, који нема кога ни шта да види изнад себе. Свако више царство је ћутљиво, и може наћи израза себе у једном царству нижем од себе. Отуда се може рећи, да је свако ниже царство прича о царству изнад себе. Или: свако ниже царство је реч, којој је смисао скривен у једном вишем царству. И као што је смисао и дух једне речи увек пространији од сваког царства нижег. Ниједно царство не може имати адекватног израза себе нигде ван себе. Отуда једно ниже царство јесте перфектан али не и адекватан израз једног вишег царства.
 
ТРАГЕДИЈА ЉУДСКОГ РАЗУМА
Трагедија људског разума састоји се из два чина. Први чин се може назвати буквалност, а други вратоломност. Буквалност је, када разум схвати један нижи свет пространијим од свих виших светова тако, да сматра све више светове збијене и потпуно садржане у томе нижем свету. Вратоломност је, када разум превиди један свет, те везује онда први са трећим, или други са четвртим, без средњег беочуга. Буквалисти и вратоломисти су највеће штеточине у човечанству. Први су стеснили све више светове у свет природни и тако покушали идентификовати реч и смисао речи. Према њиховом схватању царство морално и царство духовно и царство небесно и сам Бог – све се садржи потпуно у царству природном. Природа је, према томе и реч и објект речи и знак и дух. Следствено, није дух речи реалност речи, но реч је реалност духа. Ако си и ти буквалиста, онда је твој разум неписмен. Онда ти, при читању природе, личиш на дете, које сриче стране речи без знања смисла тих речи. Вратоломисти су они, који, рецимо прескоче царство морално, а признају царство природе и царство духовно; или пак, прескоче сва царства између царства природног и Бога. При овом фаталном скоку разум се спотиче и разбија два огледала, земаљско и небесно. Тада по разбијеним огледалу земаљском играју сенке неморалних богова и духова, а по разбијеном небесном огледалу играју неморални људи и животиње. Ако си и вратоломиста, онда је твој разум разрок. Помешао си речи из разних језика и слажеш причу коју и сам не разумеш. Просуо си небо по земљи и развејао земљу по небу, и по том облаку од прашине танцујеш са шивом Танцером, крадеш ватру од богова са Прометејом, и са Будом Гаутамом спасаваш богове! Ово су два главна чина трагедије разума људског, уз безбројне остале сцене и слике.
 
ОБЛАЦИ
Људи, који су сасвим близу Бога, „ходе с Богом“ као Енох, не осећају се способним да изразе Бога ни речима, ни знацима, ни формама. Људи, који су мало даље од Бога него они први, осећају, да могу изразити Бога у речима, у знацима и формама. Људи, који су далеко од Бога, не могу да верују у Бога, док га не познаду изражена у речима, знацима и формама. Бог је милостив према свима и купа својом љубављу и ове последње као и оне прве. Он је поставио месец да светли оним створењима, која би сагорела од непосредне светлости Сунца. Путниче на уској стази, корачај опрезно, од гушћег облака ка тањем; опрезно, држећи се увек левом руком за облак, који постављаш и десном за облак, који среташ. Да те огањ у танком облаку не сагори! Држи ово, но не пусти ни оно!
 
ИСТИНА И ДОБРО
Истина не може постојати без добра, нити добро без истине, нити обадвоје без свога плода. Ово је божански печат, којим је запечаћена свака твар и свако биће у свим световима. Док се цео печат не отвори, немогуће је познати ма коју твар и ма које биће, од најмањег до највећег. Својим трудом људи могу подићи само једну трећину тајанственог печата. Једини онај, који је запечатио, може сасвим и отпечатити. Негуј непрестано чистоту срца, да би ти се отворио печат ма и једне тајне у свету. Јер је истина сваке ствари као никад незамагљено огледало, у коме може да види своју небесну красоту.
 
НЕСРЕЋА
Несрећа, коју Бог попушта на нас, боља је од среће, коју ми сами себи зидамо. На своје верне Бог увек благовремено попушта несрећу. То је глас пријатеља, који у пoноћи виче заспалим: Пожар! Мудар оставља запаљену кућу да гори, а он бежи са животом. А луд кука усред огња и чека, да и он изгори у пламену куће.
 
СРЕЋА
Када ти срећа свије гнездо, за тебе и децу твоју, не мисли, да ће те она дуго миловати, ни тебе ни децу твоју. Против сваке наше среће на земљи кује се нека невидљива завера. Чим се у гнезду среће добро настаниш и утоплиш, наједанпут се кроз гнездо помаља глава змије. То је она иста срећа, коју је змија обећала Еви и ево, помаља се она иста змија да покаже фирму твоје среће.
Нарицаше јадна мајка над двоје умрле деце:
– Боже, зар немаде сажаљења према ова два црвића? А, божански одговор дође јој кроз једног духовника:
– Имаде Бог сажаљења према твоја два црвића, мајко, зато их и узе. За тебе су они црвићи, а за Бога они ће бити анђелчићи. Имаде Бог сажаљења и према теби и баш из тог сажаљења и узе ти децу. Јер ти си се сувише била с децом утопила у гнездо среће, а ниси смотрила главу змије над гнездом.
 
ТОРБА СРЕЋЕ
Торба наше земаљске среће увек је продерана. Што више у ту торбу трпаш, то се више из ње просипа. Најнеискуснији у божанској мудрости носе највеће торбе, а мудраци ходе без торбе. Ако се радујеш, што код тебе није овај случај, те што твоја торба не изгледа продерана, а ти ослушни команду смрти, један, два, три – и ти ћеш се осетити на ивици гроба, у коме ће те притискивати, не само земља и твоја препуна торба среће, која удвостручава таму и тежину гроба.
 
БОГ РАЗГОНИ НЕЗНАЊЕ
Што се више шири круг знања, то се више шири и круг незнања. Што се више повећава број жеља задовољених, то се више повећава и број жеља незадовољених. Једини Бог у сразмери наше доброте и чистоте, може ограничити круг незнања и смањити број жеља незадовољених. Колико и колико је светих људи узвикнуло: Од када тебе познадох, Господе, ишчезава мрак незнања мога и угаси се пламен жеља мојих!
 
ДНЕВНЕ НОВОСТИ
Дневне новости: Људи убили цара у Русији, да би им било боље; Људи убили председника у Пољској, да би им било боље;
Људи убили шест министара у Грчкој, да би им било боље. Медицина је за последња столећа учинила слаб напредак према хирургији. И политичка хирургија измакла је далеко од политичке медицине. Верује се у ампутацију и ампутација се безобзирно врши, но крв липти из преосталог организма и не може се зауставити. У овоме случају, као и обично, све убице преварене су у рачуну. Убијени продужују да играју улогу у друштву не мању него што су играли пре смрти. То сви виде, то сви осећају, и сви се труде да зауставе липтећу крв из друштвеног организма, но истовремено сви мисле и говоре о новим ампутацијама, о новом сечењу.
 
ПЛЕМЕНИТИ И НЕПЛЕМЕНИТИ
Неплеменити се лако одомаћују на овом свету. Племенити су се увек осећали у овоме свету као странци и пролазници. Неплеменити траже – и кажу, налазе – своје порекло у буњишту и обору око куће зато, сравњујући оно из чега су и оно што су, постају горди због свог човечанског лика и образа. Племенити траже и налазе своје порекло далеко над звезданим пламеновима у разуму недостижном и светости неисказаној, зато постају смирени и жалосни, јер се виде веома удаљени од лика и образа Божјег.
Племенитом не задаје много муке питање: Ко ме је створио? За њега би могла постојати само једна алтернатива: или Бог или ја. Јер све остало он гледа око себе као неразумније и од Бога и од себе самог. Па како он зна, да он сам себе није створио, то не преостаје нико, не само у овој васиони него и у стотине оваквих васиона, ко би се могао назвати створитељем њега, осим Бога јединога. А, неплеменити заврћу и уврћу питање и траже своје порекло у буњишту и обору око куће, само да се не би имали кога бојати или кога стидети, и да би се имали чиме хвалити.
 
ЗНАЊЕ И ВЛАДАЊЕ
Више зна један неук сељак него што то учен варошанин може претпоставити. Бог га учи. Мање зна један учен варошанин него што један неук сељак може претпоставити. Охолост смањује његово знање. Учи шта хоћеш и знај што можеш, али једно не смеш не знати: да је увек драгоценије добро владање него много знање. Многозналица у робијашком гуњу изазива презрење, а незналица у робијашком гуњу изазива сажаљење. Кад се чује о неком ученом човеку, да је учинио неко зло дело, на свим уснама лебди исто питање: Како је тај могао знати безброј ствари, а две главне није могао научити: Бојати се Бога и чествовати људе? Учи што хоћеш и знај што можеш, али једно не смеш научити: На зло употребити своје знање. Колико је и колико пута речено: Боље и незнати него знати па злоупотребити!
 
ОЧИ И РАЗУМ
Цео један свет може се сместити у једно око, а три света у један разум. Два ока виде исто што и једно. И хиљаде очију виде исто што и једно. Око је око за један свет, разум је око за три света. Око је сведок факата, разум је сведок факата, закона и истине. Када два ока виде исто што и једно око, зашто се два разума свађају око једне истине? Зато што је разум несравњено осетљивије огледало него око, те када се и најмање замагли у њему се једва више шта да огледати него у оку телесном. У замагљеном огледалу разума – замагљеном од злобе и греха – могу се огледати само факта као и у оку телесном. Но замагљен разум може превући маглом и око телесно. Тада се факта представљају кривим у оба та ока и у разуму и оку, као кривим огледалима.
 
КАДА СЕ ЧОВЕК МОРА СЕТИТИ БОГА?
И најгори човек мора се три пута у животу сетити Бога:
– када види праведника да страда због његове кривице;
– кад он сам страда због туђе кривице, и
– када му дође час смрти.
Три пута у животу мора се заплакати и најтврђи грешник:
– када га, гоњена од људи као дивљег звера, помилује мајчина рука;
– када га болесна и осамљена посети његов противник, доносећи му дарове и опроштај, и
– када му на самрти свештеник каже: Не бој се, Божија милост је већа од твојих грехова!
Три пута човек личи сам себи на Бога:
– када му се роди син;
– када схвати и усвоји Христа, и
– када се помири са својим страдањем за правду.
 
СРЦЕ И ЈЕВАНЂЕЉЕ
Од блата је и твоје срце, од блата је и папир, на коме је исписано Јеванђеље. По једном и по другом блату писао је Дух животворни. Зато једно писмо кореспондира другом, једно ломи печате на другом, једно тумачи друго. Када свет једно сагори својом страшћу и друго је у опасности од пожара.
 
ЛАЖ ДЕЛИ ОД БОГА
Од Бога нас не двоји истина него лаж, и само лаж. Рећи, да нас истина двоји од Бога значи исто што и рећи, да нас Бог двоји од Бога. Лажне мисли и лажне речи, лажни осећаји и лажна хотења – то је сума лажи, која нас води ка небићу, илузији и богоодречењу. Са твога пута, распута, авај, нема повраћаја без великог земљотреса у животу човековом, када човек пада слеп на земљу, као Савле и када га Бог подиже из прашине и немоћи и отвара му очи за обратни пут.
 
ФИГУРА ОД ПРАШИНЕ И ДИМА
У часу кад се човек одрече Бога свесно озбиљно и злобно – а свако озбиљно богоодречење је злобно – он престаје бити човек, престаје бити животиња и постаје један безимени феномен природни без категорије. Јер божански дух, који је Бог удахнуо у његову фигуру од земље, оставља га. Какав je човек, тада? То је тада празан прапорац, који се котрља и од котрљања звечи. Бог је узео свој дах себи. Шта је преостало? Једна фигура од прашине и дима, која стоји ван створеног света. Ако икада та фигура од прашине и дима поново постане човековом, то јест поново прими у себе дах Божији, то је поновно стварање човека. Буквално – поновљено чудо стварања!
 
МРЖЊА
Ко мрзи цео свет, тај не може волети ни себе. Ко мрзи цео свет, тај презире самог себе. И баца самоме себи дневна уживања као што баца комаде псу. Ко мрзи цео свет, тај оглашава рат целом свету. На страни света стајаће и Бог. Таквоме би боље било да каже планини: Лези на мене!
 
КРАЈЊА ПОБЕДА ДОБРА
Све воденице мељу у Божију корист. Грех на једној страни буди добродетељ на другој. Притупљена крадљивост на једној, несебични хероизам на другој. Болесна фантазија на једној, божанска видовитост на другој. Бог не ствара из зла добро, него пробуђеним злом буди успавано добро. Никакво зло не можеш учинити, што неће, било теби самом, било неком другом, отворити очи за одговарајуће добро. Па како је драма овога света почела грехом и како сваком добру претходи зло, значи, да ће се драма света завршити добром. Када зло избаци и последњу карту, добро ће држати још једну у рукама. И добро ће онда згрнути сву добит, а зло ће остати празно и – банкрот.
 
ЈЕДНАКОСТ
Бог није Бог једнакости, но Бог љубави. Једнакост би искључила сву правду и сву љубав – искључила би сав морал. Љуби ли муж жену своју због једнакости? И мајка љуби ли своје дете због једнакости? И пријатељ љуби ли пријатеља због једнакости? Неједнакост је основ правде и подстрекач љубави. Док траје љубав, нико не зна за једнакост. Док царује правда, нико не говори о једнакости. Кад се изгуби љубав, људи говоре о правди и мисле о једнакости. Кад с љубављу ишчезне и правда, људи говоре о једнакости и мисле о неморалу. То јест, кад ишчезне морал замењује га неморал. Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост.
 
ТРАНС
Кад се човек уздигне до Бога, он је у трансу. Кад се Бог спусти у свет, он је у трансу. У своме трансу човек је пасиван. У своме трансу Бог је активан. Оно је најпотпунија пасивност човекова, ово је најпотпунија активност Божија. У Исусу Христу показан је индивидуализиран транс Бога у свету и света у Богу.
 
СКУПОЦЕН СУД СА ЈЕФТИНИМ САДРЖАЈЕМ
Здрав си, млад си, окупан си, богат си, накићен си. Но какав ужас, ако је твој дан оно што је споља, а твоја ноћ оно што је изнутра!
Каква жалост, ако су твоја уста пуна нечистих мисли и срце твоје пуно нечистих жеља и страсти! Тада сва твоја спољашња раскош служи повећању ефекта твоје унутрашње сиромаштине; и твоја спољашња лепота служи повећању ефекта твоје унутрашње ругобе; и твоја спољашња чистота служи повећању ефекта твоје унутрашње нечистоте. Не заборави, да људи осећају јаче смрад од нечистоте из скупоценог суда него из јефтиног.
 
ЉУБАВ И ОСТАЛО
Када љубав сустане, дужност је замењује. Када дужност сустане, закон је замењује. Докле мајка гори љубављу према своме детету, она чини више него што дужност и закон налажу. Када мајчина љубав према детету охлади, мајка чини само своју дужност, то јест чини мање него што љубав може, а више него што закон налаже. Када мајка омрзне своје дете, она чини само колико по закону мора да чини, то јест мање него што љубав може и дужност налаже. Љубав долази од Бога кроз душу. Дужност долази од душе кроз разум. Закон долази од разума кроз речи. Ко признаје законе као суму свега морала, тај познаје само корице књиге о моралу. А, ко признаје љубав као суму морала, тај види и чита и познаје дух и живот морала. Ко признаје душу као праузрок света, тај види и чита само слова у књизи о свету. А, ко признаје живога Бога као праузрок света, тај види, чита и познаје дух и живот света. Љубав је слободна од свих закона, људских и природних и узвишенија од свих дужности. Не знајући прописе закона нити имена дужности, љубав их испуњава и превазилази као што сунчев сјај превазилази рефлективни сјај камења и звезда.
 
САМ СЕБИ ГРОБ
За жаљење је грбав човек и за жаљење је слеп човек. Али нико није више за жаљење од два човека: онога ко се увек труди да оправда своје грехове, и онога ко се увек труди да утврди себе у неверовању. Шта можеш рећи о овој двојици осим да они од рођења до смрти праве од самих себе сами себи гроб!
 
ШТО ВИШЕ ВЕРЕ
У неким болестима лекари препоручују што већу дозу лека, као на пример: Пиј воде што више можеш! Вера је сигуран лек нашој души само када се узима у највећи дози. Веруј што више можеш!
 
ЉУБАВ ИЗНАД СВЕГА
Резоновањем о Богу ми држимо Бога на извесном растојању од себе. Контемплацијом Бога ми скраћујемо то растојање. Молитвом скраћујемо то растојање на минимум. А сједињењем с Богом у љубави растојање се сасвим прекраћује, а с тим и речи и мисли.
 
РЕЗОНОВАЊЕ
Резоновањем о Богу стварају се секте. Контемплација смањује број секти. Молитва разгорева жељу за јединством с Богом. А љубав пламена према Богу је цемент за сву цркву Божију и војујући и тријумфујући. Резоновање је почетна степеница у дизању човека ка Богу. Људи, који су се попели на вишу степеницу, нерадо се спуштају наниже. И они, који су се сјединили с Богом кроз љубав, нерадо, врло нерадо се упуштају у резоновање о Богу. Но постепеност је неизбежна. Орао мора да се затрчи преко поља пре него што полети.
 
ДРЖАТИ СВА ВЕЖБАЊА
Капетан страже на Голготи резоновао је о Христу – „Заиста овај бејаше Син Божији“; покајани разбојник на крсту за час је контемплирао и за час се молио, а Пресвета Мајка је грлила ноге распетог сина, рукама и љубављу, и душом била и сама распета на истом крсту. Нe реци: вежбање у једном довољно је. Употреби сва вежбања и једва ћеш постићи циљ. Испитуј, размишљај, гледај духом, моли се – да би се разгорела љубав у теби, која открива све и даје све. Једно дрво тешко се разгорева само, два једно уз друго лакше, а три још лакше.
 
АНАЛИЗА
Анализа убија љубав. Зато је наука тако хладна. И зато се и не говори о лепоти знања но само о корисности знања. Заљубљен човек не пита ни за род, ни за године, ни за богатство своје љубљене. И одуховљена душа, то јест душа у љубавном пламену према Богу, врло се нерадо упушта у анализу Бога. Љубав отпушта интелект као непотребног шпијуна. Али зато сједињује три луча у једно – ум, срце и душу – и пали их у један пламен.
 
УДАЉЕНОСТ
Удаљеност непријатеља од непријатељa повећава мржњу међу непријатељима. Удаљеност пријатеља од пријатеља повећава симпатију међу пријатељима. Удаљеност мајке од детета повећава љубав и мајке и детета. Наша удаљеност од Бога повећава љубав Божију према нама. Кад ово осетимо тада нас пече стид као врело гвожђе, па се враћамо Богу бржим корацима него што смо побегли од њега. Историја душе код већине људи није стално близина Богу нити стална удаљеност од Бога него наизменично удаљење од Бога и враћање ка Богу. О да би бар последњи наши дани на земљи били, не у удаљености од Бога, него у Божијој непосредној близини!
 
ВОЈНИЧКИ РОК
Ма колико изгледало чудно ипак је истина да ми долазимо у овај свет, не да у њему живимо, него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат, да се наслађују ратом него да се спасу од рата! Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овог живота ми долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот. Прави хришћани никада нису сматрали овај живот друкчије него као војничку службу. Сваки војник има да одслужи свој рок, и да иде кући. И као што војници броје дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дому, тако и хришћани непрестано мисле о крају овога живота и о повратку дому свом.
 
САДРЖИНА ЖИВОТА
Када живот човека није испуњен Богом, није испуњен ни бићем и личи на једну очајну празнину. Дужи су часови испуњени Богом него векови без Бога. Све су ствари празнина – вакyyм – ако нису испуњене Богом. Све су душе празнина, ако нису испуњене Богом.
Људи су у онолико битни у колико су испуњени Богом. Јер је само Бог биће. Зато је илузија мислити, да су сви људи подједнако битни. Има људи битнијих и небитнијих. То зависи од мере Бога, од мере бића, коју они носе у себи. Са страхом ти кажем: Има и небитних људи. Они су као и да нису. И разликују се они од људи са много битности као што се разликују предмети у сну од предмета на јави. Но они ипак још постоје, они небитни људи, рећи ћеш? Да, јер и када се сасвим угаси огањ, последњи дим се вије над ватриштем.
 
ТЕКОВИНЕ
Свака тековина, било у знању или у имању, стечена трчањем и трудом, мимо Бога, повећава жеђ за тековином. Ма и трудом стечена, но мимо Бога таква је тековина грех. А сваки грех појачава жељу за новим грехом. Оно што се стече кроз Бога, оно чини човека задовољним; оно гаси жеђ.
 
ОТКРИВАЧ ТАЈНИ
Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него само својом жељом и трудом су куцали на врата тајни и Бог им је отворио. Људи су желели познање ствари и закона и Бог им је открио то, према њиховој жељи и њиховом труду. Да су паметни људи са истом таквом жељом и трудом тражили познање Бога, Бог би им открио себе онако исто као што им је открио радијум и гравитацију. Велики откривачи тајни створене природе снебивали су се пред похвалaма људским, јер су осећали да је сва њихова заслуга састојала се у куцању на врата тајни, а да је врата откључао Онај, који и држи кључеве свих тајни неба и земље (Лука, 11, 5-8). Зато, кад си успешан, реци: Господе, мени припада само труд, а теби успех. Поступиш ли иначе занесен похвалом знај да ће небо поступити с тобом исто као што и земља поступа с лоповом.
 
ПРОСТЕ ДУШЕ
Код нас на Балкану још се налази по планинским селима простих душа с толиким богатством доброте и чедности, да када би их бацили у главну улицу ма коју од пет и пет престоница, ви би се нехотично сетили приче о благу заривеном под земљу.
– Шта би тек било од ових простих душа, испуњених добротом и чедношћу, да су простудирали седамдесет и седам варошких филозофија и теологија?
Било би несумњиво оно исто што и са здравим човеком, који би прогутао седамдесет и седам пилула, одређених за болесна човека.
Уболестио би се. Филозофије и теологије множе се тамо где се множи духовна затупелост. Тамо где је болест, тамо је и медицина.
Однос вере према системима филозофије и теологије сличан је односу хигијене према медицини.
 
ЗЛИ РАЗГОВОРИ
Које су две зле ствари, о којима људи најрадије разговарају? Туђи грех и своја победа.
 
У ИМЕ БОЖИЈЕ
Све што се изгуби ради Бога, сачувао си; све што си сачувао ради себе, изгубио си. Све што си дао у име Божије, дао си под интерес; све што си дао у име своје славе и сујете, бацио си у воду. Све што си примио од људи као од Бога, донело ти је радост; све што си примио од људи као од људи, донело ти је бригу.
 
ОДНОС ПРЕМА БОГУ
У једном времену када се људи ставе у лажан однос према Богу, као јединој стварности и вредности, сви њихови односи аутоматски постају лажни. Стварност и вредност преносе се тада са Бога на сан и сањаче, и живот постаје као битка сенки када се Сунце сакрије за облак. Лажне теорије о Богу повлаче са собом неминовно лажне теорије научне, политичке, друштвене и брачне и породичне. Једна лаж рађа се из друге; једна се позива на другу; једна другу виче у помоћ. Вештина се тада цени изнад карактера и множина изнад квалитета. И сви се људи тада осећају да се гуше у лажи и сви вичу: Све је лаж! Но нико се не враћа истини. Као када се пливачи удаље од обале па се почну давити и хватати један другог. Сви они виде да су у истој опасности, али ипак вичу један другог у помоћ.
 
БИТНОСТ И ВРЕДНОСТ
Битност и вредност је једно исто. Само оно што је битно има вредност. Осталo је све прича о битности и вредности.
Но битношћу се не може назвати оно што час јесте, час није, но само оно што стално јесте. У ризници овога света нема ничег што стално јесте. Но ова ризница папирног новца указује на неку богату ризницу правих и трајних вредности. Бог је та богата ризница. Он је сва битност и сва вредност у исто време. Али и многи духови и душе, у неколико светова, имају од Бога позајмљену стварност и позајмљену вредност. Бог је позајмио човеку од своје битности и вредности, а човек је позајмио природи од своје позајмљене битности и вредности. Авај човеку, који сву своју битност и вредност препише на природу и преда природи. Јер природу тиме неће обогатити, а себе ће упропастити. И биће ничији сан, из кога нема ко да се пробуди и кога нема ко да исприча.
 
УНУТРАШЊА КРАСОТА СТВАРИ

О, када би могао видети унутрашњу красоту ствари! О, када би могао видети унутрашњу светлост ствари – океан светлости, у коме су постављене ствари! Мртви и живи подједнако се купају у том океану и разлике међу њима нема. Трава што данас цвета као и она што је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости. О, када би само могао видети то! Заиста, сузе би ти замениле све речи и љубав божанска све остало.
 
ПРИРОДА ЈЕ ПРИЈАТЕЉ
Природа је пријатељ, а не непријатељ. Она је створена да буде друг и помоћник човеку, а не роб и крвник. Људи, који природу чине робом, чине је непријатељем и крвником. Код нас на Балкану још је преостало нешто од старог поштовања природе и милости према природи. Још дотрајава обичај – недавно општи на Балкану – да када сељак хоће да сече дрво, или коси траву, или коље стоку, он се прекрсти и каже: Прости Боже! Народи, који су огласили рат природи на живот или смрт и који су измислили и непоштедно применили бруталну девизу „експлоатација природе“, навукли су и навлаче на себе безбројна зла. Јер ко раскине своје пријатељске односе с природом, раскида их неминовно и са Богом.

НЕЈЕДНАКА ЗАСЛУГА
Два човека не могу никада бити подједнако заслужни за исто дело. Два човека не могу никада бити подједнако одговорна за исти грех. Када један ученик Божијег закона и један учитељ Божијег закона учине исто добро дело, први је заслужнији од другог.
А када један ученик Божијег закона и један учитељ Божјег закона учине исти грех, други је одговорнији од првог. Но, ипак Бог зна боље од људи и суди праведније од људи. Мојсеј је својом руком убио човека, а Јуда није својим руком убио човека, него само издао. Па ипак колико страшнији је грех и страшнија казна другога!
 
ТРАЈАЊЕ СТРАДАЊА
Воћар креше воће, да би брже и правилније расло. Но, ако преко мере скреше гране и стабло, дрво ће се осушити. Веруј да твоје страдање никад не може прећи меру. Бог бди над сваким човеком пажљивије и милосрдније него ли ма који воћар над својим воћем.
Дивно говори Нил Сорски: „Када лончар зна, колико треба држати лонац у огњу, да се испече, а да не прсне, како не би Бог знао меру наших страдања“? Веруј, да Бог има више расуђивања него човек.
 
СВЕТ НАС ПЛАШИ, ИСТИНА ХРАБРИ
Ко иде за Сунцем и види само оно што му Сунце показује, тај није ни корака крочио у унутрашњи круг бића, но загледавши се у кариатиде пред музејом заборавио је да уђе у музеј. Ко за Сунцем ходи, и насмејан цео дан се хвата од руже за ружу, тај ће се по заласку Сунца враћати уплакан хватајући се од трна за трн. Сунце нам открива слова; ум нас учи читању речи, а једини Бог је веза међу речима и смисао њихов. Живот нас учи пролазности, смрт потврђује лекцију живота, а Бог одбацује обе лекције. Живот нас броји сваки дан у факта; смрт нас сваки дан страши косом закона, а Истина нас сваки дан храбри: „Не бојте се! Ја сам вам спремила почасно место над фактима, и сломила сам косу закона“.
 
ВЛАДАЊЕ СОБОМ
Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком.
Људи, који не могу завести мир у срцу свом, још мање могу завести мир у држави.
Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.
Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.
 
РАСТОЈАЊЕ
Држи све ствари на одговарајућем растојању, само душу приближуј што више Богу. Ако проспеш воду на ватру, нећеш имати ни воде ни ватре. Ако пожелиш туђе, омрзнућеш своје и обоје ћеш изгубити. Ако се приближиш слушкињи колико и жени, нећеш имати ни слушкиње ни жене. Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје. Ако непрестано бројиш туђе новце, све ћеш мање имати своје. Ако непрестано бројиш туђе грехе, твоји ће се множити. Ако гониш и стигнеш лисицу, вратићеш кокош, но ако гониш и стигнеш медведа неће се вратити ни кошница ни – ти.
 
СМЕТЊА ВРЛИНИ
Многим људима се увек чини, да када би били у другим приликама били би бољи људи. Богаташу се чини, да је богатство сметња врлини, сиромаху сиромаштво, зналцу знање, простаку простота, болесноме болест, здравоме здравље, староме старост, а младоме младост. То је само илузија и признање свог моралног пораза. Као када би се један лош војник правдао: на овоме месту морам бити побеђен, нека ми се понуди друго место, и ја ћу бити храбар! Прави војник је увек храбар, било да се одржи на своме месту било да погине. Да је цар Лазар утекао са Косова, сматрао би се побеђеним, но како је остао до краја на своме месту и погинуо, он се сматра победиоцем. Адам у Рају изгубио је веру, Јов на гнојишту утврди веру. Пророк Илија никад не рече: Глад ми смета да будем послушан Богу! Нити цар Давид рече: Круна ми смета да будем послушан Богу!
 
ВЕРА – ОСНОВ ЉУБАВИ
Вера је основ љубави. Бде непрестано, да држиш веру, и бде непрестано да семе љубави, које вера носи у себи, порасте и донесе ти радост. Јер сама вера без љубави, остала би хладна и безрадосна. Но и кад љубав у теби охлади, те не порасте и не донесе плод радости, држи веру и чекај. Држи веру пошто пото. И чекај, ма и годинама, док љубав из вере не никне. Изгубиш ли љубав, изгубио си много, но изгубиш ли и веру, изгубио си све. Изгубиш ли љубав, изгубио си плод с дрвета, но изгубиш ли веру, посекао си дрво. Када једне године њива не роди, стрпљив домаћин обрађује њиву са двоструким трудом, да би друге године родила. Говоре му суседи да њиву прода, а он ћути и ради. Кад и друге године њива не роди, стрпљив домаћин обрађује њиву са троструким трудом. Још јаче му суседи вичу да њиву прода, а он ћути и ради. Па кад њива роди треће године, трострука је радост домаћина. Тада његови суседи ћуте, а он се радује. А да је продао њиву прве године, чему би се радовао?
 
ПРИРОДНИ ЗАКОНИ
Никада се није толико говорило о природним законима као у модерно време и никада се људи нису осећали толико робови тих закона као у модерно време. Честе револуције и ратови – доказ реченог – јесу као проваљени чиреви под притиском челичних обручева. Честе револуције и ратови и злочини и самоубиства, најјаснији су демант свих модерних орација о слободи и напретку.
Никад се није толико проповедало поштовање природних закона као у модерно доба. Но зашто се нико не усуди проповедати љубав према природним законима? Зато, што би сви људи осећали одвратност према таквој проповеди. А духовни људи знају, да су природни закони само слуге вечите љубави, и да је човек виши од природних закона. Ма колико да се поштовање сматра врлином, оно је ипак врлина нижа од љубави. Па када се ова нижа врлина захтева за један тако велики предмет као што су закони природе, онда где је и колики ли је тек предмет највише врлине, љубави? Предмет љубави је тамо где закони губе своју моћ и одакле добијају своју моћ.
 
РЕЧ ЉУБАВИ
Бог је дао људима реч љубав, да том речју именују своју везу са њим. Када људи злоупотребе ту реч и њену намену, па почну њом именовати своју везу са земљом, онда та реч слаби у односу према Богу. Речи губе своју магичну и божанску моћ, када се злоупотребе и постају као мртве. Исто као једно северно дрво, пресађено на југ, што свене и осуши се.
 
ОТИМАЊЕ ОД ПРИРОДЕ
Када људи жедно отимају злато од природе, природа им даје отров под видом злата. Када људи жедно отимају знање од природе, природа им даје играчку место правог знања. А, када људи кротко, и у Божије име, у име Домаћина природе, траже оно што им је потребно, природа им даје оно што траже. Мудра мајка даје детету све што дете, по потреби од ње тражи. А када дете затражи нешто из пусте радозналости, мајка му даје неку играчку (сурогат) у замену за оно што иште. Тако поступа и Мудрост Божија са људима.
 
ОПТИМИЗАМ
Овај свет је гори од свију светова, које човек као човек може поднети. Још гори свет од овога није за људе него за демоне. Сви људи осећају, но беже од тог свог осећања као што невешт пливач, уплашен од дубине морске, окреће леђа мору и плива ка обали.
Сви људи ово осећају, зато сви подозревају лаке оптимисте у шарлатанству. И заиста, више је шарлатанства но правог оптимизма код оних који весело гледају у овај свет, а међутим сматрају смрт тачком нашег живота. Једини оптимист, без шарлатанства јесте онај, ко има храбрости да призна сву страхоту овог живота, но и проницљивост, да види смрт не као тачку, но као запету нашег живота – запету, после које ће нам се дати чист лист, по коме се неће више писати крвљу и сузама но златним зрацима божанске светлости и радости.
 
НАД АМБИСОМ
Као што безбрижна деца и не слуте сурову борбу живота, у којој се налази свет око њих, тако и многи одрасли људи и не слуте, као и деца, страшну духовну борбу, коју Христос, са својом ангелском и светитељском војском води против тамних сила у свету.
Само за духовна човека може се рећи да је изашао из доба детињства, ма колико да је он велико дете у другом једном смислу. Зато духовни човек гледајући види човечанство – као мајка неразумно дете – окружено страшном опасношћу. И, као што су детету често непојамни савети и опомене родитеља, који будним оком прате дете у опасности, тако су многим и многим људима непојамни савети и опомене духовних људи. Јер за многе остају за вазда невидљиве и невероватне визије, које имају духовни људи и невидљив амбис, над којим спавају.
 
ОПТИМИЗАМ И ПЕСИМИЗАМ
Само оптимистичко решење загонетки живота може задовољити душу човекову. Сваки гладан пас има песимистичну филозофију. А гладни испосници хришћански држали су се позитивних и оптимистичких решења загонетки живота. Достојанство човека и јесте у томе, да се стално држи оптимизма без обзира на своје стање у овоме свету. Дан за даном, и ноћ за ноћи демантују оптимизам, но тајанствени зраци из оног света подстичу га и разгоревају. Оптимизам или песимизам једног човека не зависи од његове ситости или глади, но од броја и каквоће светова које он досеже својом визијом. Ко види само материјални свет и ниједан више, он мора бити песимиста. Ко пак види још више светова, бољих од овог, тај не може бити оптимиста, био он сит или гладан.
 
ИНТЕЛЕКТУАЛНОСТ
Интелектуално развиће једног човека је најлакше, најбрже и – ако је одвојено од истовременог узвишења ума, очишћења срца и душе – најопасније. Оно је најлакше зато, што зависи само од множине чулних утисака и разумне класификације и комбинације истих. За развиће свога интелекта ми имамо пет чула, а за развиће остале три четврти човека имамо четири Јеванђеља. Да би постали интелектуалци, за то нам служе хиљаде учитеља, а да би постали потпуни људи, за то нам стоји на услузи само – Христос.
Рећи: Ја сам интелектуалац – значи исто што и рећи: Ја сам четвртина човека. Отуда је име „интелектуалац“ једно нечовечно име и једна оптужба себе сâмог.
 
ЈЕДАН БОЉИ СВЕТ
Бог је велики богаташ, који у овоме свету игра улогу великог сиромаха. Он допушта свим својим створењима да се богате оним што желе и да тако изгледају богатији од њега. Но људи духовни, чији је дух пробуђен за визију светова бољих, осећаjу се сиромашно са свим богатством овога света и знају поуздано да их чека једно драгоценије и трајније богатство у тим вишим и бољим световима, где се Бог види као велики богаташ. Толико је Створитељ милостив и човекољубив да у случају и да он баш није створио у почетку један бољи свет од овог, он би га створио сада због пламене жеље милиона људских бића, која су платила и плаћају цену тога света. Но највиши духови, најплеменитији љубитељи Бога, не чезну ни за једним створеним светом но за Оним, који ствара светове.
 
НЕГУЈТЕ БЕСМРТНОСТ
Негујте децо, бесмртност у себи. Јер бесмртност није нешто што има тек почети, но нешто што стално јесте у нама и што се има на крају само обелоданити у свој красоти својој. Смрт ће доћи да сагори, не бесмртност нашу но смртност. Смрт непрестано стеже за гушу смртност нашу, докле не успе да је сасвим удави. Ниједан атом бесмртног бића и живота у нама не подлежу смрти никад за никад. Не подлеже смрти наше биће и наш живот, али се може од нас узети, ако га недостојно носимо. Као што вода прође кроз кречан брег не могући да се задржи у њему! Зато негујте, децо, брижљиво бесмртност у себи, и радујте се. Још само тренутак – два и ви ћете се наћи на њеној вечитој и слаткој нези.
 
ЕНТУЗИЈАЗАМ И ФАНАТИЗАМ
И ентузијазам је огањ, и фанатизам је огањ. Но прво је огањ без дима, друго је горење са димом. Ентузијазам значи: цео човек сабран и упућен на једну страну, без освртања. Кад ум просуди и срце заволи и душа захоће, онда се човек уједињује и као уједињена сила полази на велико дело. А сабран и уједињен човек је велика сила у овоме свету, заиста већа него што и он сам о себи мисли. Ентузијаст је човекољубив. Чим се у ентузијазму једнога човека крије мржња против извесних људи, то није ентузијазам но фанатизам. Кад у пролеће гори гомила ђубрета, испод ђубрета се извлачи пробуђена змија. Такав је фанатизам. Ентузијазам је увек сила, која зида и ствара. Све велике друштвене организације, сву велику уметност, сву узвишену поезију, све спасоносне и чисте хумане покрете – све је то створено ентузијазмом. Не треба никада заборавити, да ентузијазма без човекољубља нема.
Фанатизам се показује у највећој сили својој у три случаја: у партијској политици, у револуцији и у ратовима. Као дан од ноћи тако се разликује ентузијазам од фанатизма. Први се руководи љубављу и зида; други се руководи мржњом и руши. Први је саборан, католичан, други је искључив, сектантан. Фанатику увек недостаје нешто, час ум, час срце. Ентузијаста је увек цео човек. Чувај се душо, да се не окрњиш, те да се твој ентузијазам не искриви у фанатизам.
 
КАДА ЦРКВА ГОВОРИ
Када сви говоре, црква не може да дође до речи. Када се намршти судба и завеже све језике, онда црква долази до речи; онда једина црква сме и може да говори.
 
ВЕРА У ЖИВОТ
Посведневно људи живе и опште међу собом више вером него ичим другим. У гостионици човек руча с вером, да у јелу није отров; спава у постељи с вером, да под јастуком нису скорпије; прима на пијаци банкноту с вером, да није лажна; купује у дућану шибицу с вером, да није влажна; најмљује кочије с вером, да ће га кочијаш одвести тамо куда треба; путује железницом с вером, да је возовођа нормалан човек те да не мисли на самоубиство. Тежак сеје жито с вером, да ће семе нићи. Чобанин гони стадо у пашњак с вером, да трава у њему није преко ноћи усахла. Жена жури с крчагом на извор с вером, да из њега још вода тече. Школа почива на вери ученика у учитеља. Држава почива на вери грађана у грађане и власт. Брак постоји на вери у добронамерности обе стране. Пријатељство постоји на вери у искрености обе стране. Преко 50% нашег земаљског живота и општења с људима и с природом, основано је на вери. 50% нашег најпозитивнијег знања јесте чиста вера.
 
СЛОБОДА
Хоћеш ли слободу, онда покушај прво ослободити се себе самог. Ако је у погледу знања важило као врховно правило: познај себе самог – то у погледу морала важи као врховно правило: ослободи се себе самог! Хоћеш ли да дођеш до слободе револуцијом, онда подигни револуцију прво против себе самог и увидећеш да су све друге револуције излишне. Хоћеш ли да дођеш до слободе ратом, онда поведи прво рат против себе самог, па ако овај рат успешно окончаш, увидећеш да су сви други ратови сувишни. Велиш да хоћеш слободу? Онда мораш стати уз Бога против себе и против света. Прво против себе, јер у теби је и главно бојиште против света. Ако победиш свет ту, у себи, на главном бојишту, победио си га на свим линијама. Ако га пак победиш на свим линијама, а не победиш га у себи, он ће остати непобеђен у својој главној тврђави. Ако не победиш себе, ти ћеш свима осталим напорима успети једино да ускачеш из једне тамнице у другу, из једног кавеза у други. Слобода друштвена и слобода национална, и слобода државна и слобода интернационална, без ослобођења од себе самог, само су заводљива и лажљива имена разних тамница, разноликих кавеза. Ослободи се себе самог и бићеш ван свих тамница и свих кавеза.
 
САДРЖАЈ ИСТОРИЈЕ
Главни садржај историје човечанства јесте решавање и уређење односа људи према Богу. Све остало су епизоде и шатирања главног изгледа. Периоди историје човечанства представљају или плиму или осеку у растојању човека и Бога. Када је бивала плима, онда су велики уметници налазили инспирацију у Богу; када је бивала осека, онда су велики уметници налазили инспирацију у природи. То се може назвати уметност из прве руке и уметност из друге руке. Прва уметност више је муженствена и драматична, друга више женствена и лирична. Када је отац одсутан, онда мајка дочекује госте. Свака осека, тј. падање од дивљења Богу на дивљење природи, означава подетињење људи. Плима је здравље духовно, осека је нездравље духовно. Нормално је, да зрео човек напушта сладуњаву привлачност природе и жури ка узвишеном региону надприродног, реалног царства Божијег. Као што вели један персијски поет:
„Младенац мален и нејак
држи се скута матере своје.
Но кад омужа и порасте
он ходи барабар са оцем својим.
И ти се, гле, тако држиш матере:
природних тела и елемената
докле, порастао, не удружиш
се са Оцем својим Свевишњим“.
Треба се сетити догађаја са дванаестогодишњим Исусом, када га је мајка нашла у храму после дужег лутања и тражења.
– Зашто сте ме тражили? – упита Исус. Зар не знате да мени треба у ономе бити што је Оца мојега?
 
ПОВЕРЕЊЕ
Поверење више вреди него капитал. Вели трговац. Поверење у поларну звезду више вреди него знање пута. Вели морепловац. С поверењем и ти дајеш мени руку, пријатељу, и ја те донекле водим. Но човек може часом умрети и трговац штетовати. Поларна звезда може се часом сакрити за црни облак, и морепловац залутати. А ја сам пријатељу прегршт прашине коју ветар смрти може часом развејати. Ко ће те повести даље од станице мога гроба? Коме ћеш путовођи тада поклонити поверење? Поклони га и тада и сада Исусу, који је развејао смрт као шаку прашине. Он је пријатељ, који не умире, и на кога никакав црн облак не сме да наиђе.
 
СЛУЖБА БОГУ И ЉУДИМА
Служба Богу јесте у исто време служба људима; служба људима јесте у исто време служба Богу. Ми не можемо истински служити Богу, а да кроз то не служимо људима; нити можемо истински служити људима, а да кроз то не служимо Богу. Када горимо пред Богом као жртвена свећа, ми и тада светлимо људима; а када горимо у тамници и светлимо сужњима као лојана свећа, ми смо и тада жртвена светлост пред Богом.
 
САМОЋА
Зашто су сви велики духови волели самоћу? Зато што су волели друговање са Богом, несметано друговање са већим од себе.
У самоћи наваљују на човека сви велики проблеми живота, чија база обухвата сву земљу и чији се врхови губе у магли вечности и бескрајности. Па, мада их човек не може решити, ипак осећа он неко језиво задовољство да стоји међу непобедивим џиновима. Решене проблеме и откривене тајне људи презиру као што презиру и побеђене непријатеље. Зато велики дух тражи самоћу, то јест тражи друштво већих од себе, друштво неоткривених тајни, нерешених проблема, друштво свих џиновских мистерија, које се све, групишу око мистерије Свевишњега.
 
ЋУТАЊЕ
Ћутање су волели сви велики духови, јер су дубоко осећали истинитост оне народне изреке: Говор је сребро, ћутање је злато. Сваки мисаон човек искусио је на себи, да он није оно што каже о себи но оно што прећути. Не оно што прећути хотимично, но оно што прећути по нужди, јер не може да искаже. Наши разговори у друштву јесу као ситна монета, којом себе откупљујемо, док крупна монета остаје у нама, не показана. Или, ми се представљамо друштву у летимичним фотографијама, док наш портрет остаје у нама, не показан. Уосталом све велике стихије су највише ћутљиве, а сам Бог ћутљивији од свију, док су све мале твари говорљиве. Какво је чудо, дакле, да су сви велики духови ћутљиви?
 
ЕВА И МАРИЈА
Ева и Марија практично значе за нас телесну мудрост и духовну мудрост. У црквеним песмама пева се: „Жена би причина страдања, жена и причина спасења“. Ева је зажелела више него што су јој муж и Бог смели дати без опасности по њу. И она је, с ђаволом, скочила у амбис и повукла са собом цео Рај. Тај амбис је историја. Усред тог амбиса буктећих страсти, где се дрво искушења било размножило као црв, Марија је уздигла своју душу високо изнад историје и обручила се Духу Светом. Плод Евиног заигравања са ђаволом био је њен првенац – човек крвник. А плод Маријиног обручења са Духом Светим био је њен првенац – човек Бог.
Ева је откотрљала точак живота наниже, Марија га управила навише. Сва драма Еве и Марије не би за мене и тебе, пријатељу, била довољно значајна кад она не би била најистинитије представљена драма наше сопствене душе.
 
ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И БОГА
Што је човек ближи Богу, то му се Бог чини већим, а човек мањим; што је човек даље од Бога, то му се човек чини већим, а Бог мањим. Постоји једна раздаљина између човека и Бога на којој се човек губи, а Бог остаје; и постоји друга једна раздаљина, на којој се Бог губи, а човек остаје. Одрицање Бога не доказује савршено ништа о Богу него показује дужину раздаљине између одрицатеља и Бога. Када један одрицатељ Бога поверује поново у Бога тиме показује само да је дужина раздаљине између њега и Бога скраћена. Да би један човек дошао до сазнања о пирамидама египатским, мора или поверовати онима, који су били у непосредној близини пирамида, или мора сам доћи у непосредну близину пирамида. Трећег начина нема. Тако и сваки човек може доћи до сазнања о Богу или верујући онима, који су стајали и стоје у непосредној близини Бога, или мора се потрудити да сам дође у непосредну близину Богу. Теби изгледа смешан и жалостан онај, ко одриче постојање пирамиде на том основу, што он лично није видео пирамиде? Још смешнији и жалоснији изгледа онај ко одриче Бога на том основу. Смешнији и жалоснији изгледа овај други од оног првог зато што: Прво, јер пирамиде се могу лично познати само на једном месту у целом свету, док се Бог може лично познати на сваком месту широм целог света и друго, јер хиљаде и хиљаде пута већи је број оних сведока који су лично познали Бога, од броја оних који су лично познали пирамиде.

Извор: Светосавље