Многополарни свет: партија шаха или покера?

23.12.2019

‘Велика шаховска табла‘ Збигњева Бжежинског изашла је из штампе 1997. године. Шах, као древна игра стрпљења, стратегије и тактике служи као метафора (гео)политике, баш због истих тих својстава. Тако је још од Средњег века, па и данас - уобичајено је да овакву парадигму користе од стране политички аналитичари користе свакодневно. Није случајно зашто је Бжежински управо ову парадигму употребио, како би насловио своју чувену књигу о геополитици и геостратегији. Политика уопштено се тумачила као игра шаха далеко пре Бжежинског. Међутим, треба  приметити једну ствар код шаха – то је игра два играча, један на један. Чак и ако рашчланимо партију на фигуре и даље имамо две стране. У политичком смислу такав сукоб има манихејски карактер борбе добра и зла. Шаховска парадигма тако има највише смисла за период блоковске поделе и Хладног рата – то је уједно и период током кога се и Бжежински обликовао и деловао. Зашто би ова парадигма данас могла бити превазиђена? Не личе ли, заправо, данашњи међународни односи на партију покера?

Блоковска подела и Хладни рат, ‘империја слободе‘ и ‘царство зла‘. Та прича је донекле завршена падом Берлинског зида. Биполаран свет какав смо познавали више не постоји. Пред нашим очима свет постаје многополаран, са више важних играча на међународној сцени. Оно што је овде битно, јесте чињеница да за покерашким столом нису сви играчи једнако ‘тешки‘. Основна разлика у односу на шах је и број играча.

Узмимо за пример најраширенију верзију покера – тексашки. За покерашким столом обично седи шест до девет играча. Овакав број неодољиво подсећа на свет подељен на цивилизацијске кругове и најцитиранијег политолога, последњих двадесетак година – Хантингтона и његове теорије о ‘сукобу цивилизација‘.

Почео је са једним чланком у Форин Аферсу, 1993., који је потом шире разрађен у истоименој књизи из 1996. године. Хантингтон завршава са девет цивилизација на које је свет подељен и које ће се сукобљавати. У многоме оспораван, али и даље значајан, Хантинтон изриче још једно битно запажање: свет данас још увек није у потпуности многополаран. Он даје одредницу уни-многополаран, с обзиром на и даље водећу улогу Сједињених држава у свету. Запад против свих, Запад против изазивача – било уједињених, било подељених. Запад је, наравно, еуфемизам за Сједињене државе. Не следећи у потпуности Хантингтона, али користећи његову метафору, можемо рећи да за покерашким столом седе Сједињене државе, Кина и Русија, уз још понеког играча попут ЕУ (иако то крајем 2019. смешно звучи), Бразила или Латинске Америке, Јапана, Индије и исламског играча који је на срећу, или на жалост, значајно удаљен од било каквог заједничког и монолитног деловања, с обзиром на хронични недостатак усклађености и јединства у исламском свету. Сједињене државе, покерашким речником -‘чип лидер‘ - најбоље осликавају уни-мултиполарност садашњег светског поретка. Као што Хантингтон запажа, ову фазу одликује стање ‘Сједињене државе против свих‘. Тако је и за покерашким столом – свако јури свој интерес, али је свима заједничко да онога ко је најјачи склоне са те позиције. Таква судбина чека и онога ко замени Сједињене државе на позицији ‘чип лидера‘ - кадгод се то догоди. Као што је већ споменуто, за столом нико од играча није једнак по снази. Они слабији немају право на грешку и морају да чекају само сигурне ситуације, док са већом снагом расту могућност за предузимање ризика, као и право на погрешну процену. По правилу, најагресивнији за столом је онај који има највећи капитал и он може најчешће да блефира. Гола је чињеница да се Сједињене државе годинама понашају најагресивније у међународној политици – у последње време, Кина показује све већу дозу агресивности, док Русија и даље игра стратешки. Као у покеру, тако и у политици, најјачи играч најлакше може да се опусти и ту лежи највећа опасност по њега - што би наш народ рекао ‘да Бог да се осилио‘. То је наравно и најбоља шанса за друге изазиваче.

Још је неколико ствари, које чине слику покерашког стола значајнијом  (од шаховске табле) за разумевање међународних односа. Иако се не може прозрети у ум противника, у шаху се табла ипак види. Искусни шахиста зна шта може да очекује од противника. У покеру су карте скривене, а таква је и политика. Већина онога са чим се иступа у јавности, често је без икаквог значаја. ‘Информације‘ се обзнањују увек  са скривеним разлогом, не да би се само објавиле. У шаху слабоима  блефирања, посебно ако су противници сличне снаге. Наравно, није у шаху све тако отворено, како би могло да се закључи из последњих редова. Да је тако, мистика шаха би одавно била изгубљена, а то није случај. Међутим, ‘физика‘ шаха је потпуно другачија од оне у покеру. Овде се ради о политици: иако и у шаху има ствари попут жртвовања фигура, у покеру то може чешће и разноврсније да се изводи. На пример, жртвовање чипова (новца), како би се одржао привид одређеног стила игре. Намерно блефирате и намерно губите ситно, како би противници стекли утисак о вама као некоме ко често блефира - све са циљем да противника ‘навучете‘ да Вас прати и то, у оном тренутку, када крећете са јаким картама. Политика је као и покер заправо уметност обмане, а нама, ‘на нашој кожи‘, добро познати израз ‘валута за поткусуривање‘ овим примером добија пуни смисао.

Овде треба истаћи да је покер, као и модерна политика, заправо трговина информацијама. За сваку информацију о противнику, морате да платите, зато треба и да натерате противника да плати информације о вама. Сваки ваш потез треба да има за циљ сазнавање информација о противнику, како бисте сазнали којим методама га победити. Информације о његовом стилу, грешкама, учесталости одређеног понашања. Ако је политика наставак рата другим средствима, онда је и један од видова модерног ратовања заправо то – рат информацијама и рат за информације.

Такође, шах има јасно дефинисана правила игра – онаква каква би имала правила средњовековне борбе. Нема прескакања игре, после потеза противника следи ваш потез. У покеру имате право да прескачите потез, чекајући бољи тренутак.  Шах се углавном не игра за новац већ за част, док се покер готово увек игра за новац. А, у (пост)модерном капиталистичком свету новац је све, јер новац доноси моћ. Новац купује ракете и носаче авиона.

Једина ствар где прича у покеру пада у воду је следећа: за столом и онај са најмање чипова уз доста среће и још више стрпљења може да однесе победу. У геополитици на највишем нивоу тога нема. ‘Географија‘ је одређене играче осудила на вечно ‘лоше руке‘. У том смислу, за столом се може преживети неко време, али се не може победити. Некоме је и то довољно. Оно што и даље важи и за покер и за политику је то, да се мора бити стрпљив и чекати прави тренутак, али истовремено често бити спреман и на ризиковање. Добар политичар је увек помало коцкар, иако добар коцкар не мора увек бити и политичар. Ако уопште постоје добар коцкар и добар политичар. Као и у политици тако и у коцки – све може да пропадне у једном једином тренутку, уз само један (велики) лош потезом.

Све у свему, карте се поново мешају пред нашим очима на столу светске политике. Наше је да чекамо ‘добру руку‘ и прави тренутак. Онај који дели карте, једном ће нам понову поделити јаку руку. Не би му био први пут. Тај тренутак не смемо пропустити поново, јер како у коцки, тако и у политици – трик је у управљању временом, односно одабиру правог тренутка за делање.