Модернизација без вестернизације (руска верзија)

27.11.2019

Трећа позиција

У свом чувеном чланку у коме описује “судар цивилизација” који виси у ваздуху, Хантингтон спомиње веома важну формулу: “Модернизација без вестернизације”. Овом формулом се описује однос према проблемима друштвено-економског и технолошког развоја, којима су изложене поједине државе (по правилу, земље Трећег света). Те државе разумеју објективну потребу за развојем и побољшавањем политичких и економских механизама њихових друштвених система, али одбијају да слепо следе Запад и, уместо тога, теже да употребе западне технологије, без њиховог идеолошког садржаја, које би служиле њиховим традиционалним системима вредности и њиховом националном, верском и политичком карактеру. Многи представници елита са Истока, након што заврше неке високе школе на Западу, враћају се у своје земље са значајним техничким знањима и методологијама, које користе у јачању њихових националних система. Дакле, уместо зближавања цивилизација, које очекују либерални оптимисти, оно што следи је наоружавање одређених “архаичних“, “традиционалистичких“ режима новим технологијама које чине цивилизацијску конфронтацију све оштријом.

Овој проницљивој анализи се може додати и то да је већина изванредних “позападњачених“ интелектуалаца, личности из културе и појединачних стваралаца била и, углавном, јесу неконформисти, људи са Истока који су на Западу усмерени против таквог система, који проучавају западне генијалце и тако јачају сопствене критичке позиције. Један од таквих примера је Али Шаријати, главни теоретичар Иранске револуције. Шаријати је студирао у Паризу, усавршио знање о Хајдегеру и Генону, као и о нео-марксистима и постепено дошао до сазнања да је потребна конзервативно-револуционарна синтеза револуционарног Шиизма, мистичног Ислама, социјализма и егзистенцијализма. Шаријати је тако могао да доведе до револуције иранску интелектуалну елиту и младеж, који би, иначе, тешко препознали своје идеале у суморном традиционализму Мула. Овај пример је посебно важан, јер имамо посла са успешном револуцијом, која се завршила потпуном победом анти-мондијалиста, анти-западњака и конзервативно-револуционарног режима.

Истим путем су ишли и руски словенофили, који су различите моделе позајмили од немачких филозофа (Хердер, Фихте, Хегел) и дошли до стварања основа за чисто руско национално уверење. Иста је и метода савремених руских нео-евроазијаца који, на стваралачки начин, настављају не-конформистичке доктрине европске “Нове деснице” и “Нове левице”, у интересу Русије.

Аутархија великих простора

Израда сâмих концепата “модернизације” и “вестернизације” је од огромног значаја. На крају крајеве, Запад чини све што може да се ова два појма доживљавају као синоними у колективној свести. У складу са том логиком, испоставља се да су промене и реформе могуће једино ако се про-западно усмерене и ако копирају западњачке моделе. Било која друга алтернатива се представља као “стагнација”, “архаичност”, “конзервативизам”, неучинковитост и недостатак динамике. Тако Запад свој цивилизацијски циљ постиже наметањем граница, закона и критеријума којима он руководи у свим дловима света. Ову пристрасност и егоизам либерализма у односу на оне којима се либерализам промовише као „прогресивна алтернатива“ сјајно је описао генијални теоретичар економије, Фриедрих Лист. Лист је у својим радовима показао да су земље, које су одавно кренуле путем тржишне економије и либерализма, неизбежно профитирале од наметања сличног модела оним земљама које су примењивале алтернативне моделе. Као што се може видети, појам  “једнакости” у “слободној трговини“ води, у ствари, даљем богаћењу земаља са развијеним тржиштима и до осиромашења оних који су покушали да следе тржишни пут. У овом случајум, богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији. Сходно томе, тврди Лист, традиционално либералне земље (а пре свега англосаксонске) имају претерану корист од наметања сопственог модела свима другима, јер им то гарантује огроман економски и политички профит.

Али шта је излаз за нелибералне земље које се због објективних околности суочавају са ефекисаним и агресивним либералним конкурентима? Овај проблем је био посебно акутан за Немачку у 19. веку, земљу којој је Фридрих Лист био позван да помогне. Његов одговор је био теорија о “аутархији великих простора“ која је економски синоним за “модернизацију без вестернизације“. Треба напоменути да су Листове идеје, са огромним успехом, користили различити политичари, као  Валтер Ратенау, гроф Вит и Владимир Лењин.

Концепт “аутархије великих простора“ подразумева да би не-тржишне државе које су остале у условима оштре конкуренције са тржишним земљама требало да направе модел аутономног развоја који делимично репродукује технолошки развој либералних система у строго рестриктивном оквиру велике “царинске уније”. У овом случају “слободна трговина“ се ограничава оквиром стратешког блока држава, који интегришу своје политичке и економско-административне напоре како убрзале пораст економске динамике. У односу на развијеније либералне земље, поставља се заштитна царинска баријера заснована на принципима строгог протекционизма. Дакле, опсег ширења најновијих економских технологија је максимално проширен, док, са друге стране, то подржава доследни политички и економски суверенитет.

Несумњиво је да такав приступ прилично узнемирава либерале развијених тржишних држава јер разобличава њихову стратегију, открива њихова агресивне, али прикривене поклике и ефикасно се супротставља њиховом геополитичком уплитању и, на крају, њиховој спољној контроли над оним државама које либерали теже да  преобликују у економске и политичке колоније.

Модернизација и суверенитет

Напомињемо да је теза о "модернизацији без вестернизације" сâма по себи концептуално оружје, чији је све већи значај крајње непријатан за представнике Запада. За Запад је најважније да у јавну свест усади дуалистичку схему по којој су реформисти и заговорници промена на једној страни, против конзервативаца, тврдоглавих присталица прошлости, који су на другој страни.

Све док се ова једначина представљена на овакав начин, осигурана је дефинитивна подршка “западњачким реформаторима“. Али све што је неопходно, јесте увести трећи елемент у ову формулу и слика постаје много занимљивија. Поред “про-западних модерниста“ и „анти-западних анти-модериста“, чије супротстављање пре или касније, али увек, води ка победи “реформатора“ који наводно отеловљују „будућност“, појављују се и “анти-западни модернисти“ или “конзервативни револуционари”. Сâма чињеница о постојању такве силе као независне платформе, идеолошког блока, економског модела и културалног фронта, нагло погоршава размере, иначе, баналне политичке конфронтације. “Анти-западни модернисти” се залажу за радикалне реформе, револуционарне промене економских модела, експлозивне замене елита у најзначајнијим областима управе и велике модернизације у свим сегментима живота. Али, потребно је напоменути да потпуно очување геополитичког, економског и културалног суверенитета, повратак коренима и подршка идентитету, остају апсолутни услов око кога нема преговора. За њих, оба услова, “модернизација“ и “суверенитет“ остају апсолутни императиви који не смеју бити угрожени ни под којим условима.

У ствари, чак и у модерном свету видимо разне цивилизацијске “џепове” у којима поједини народи и земље и даље инсистирају на очувању свог идентитета, упркос свим разматрањима политичке примерености или економске ефикасности. Србија, Ирак, Иран, Судан, Северна Кореја, Либија и Куба су такви примери. Због недовољних услова за достизање аутархије, међутим, ови режими подносе огромне жртве у одбрани свог идентитета, одлучујући се за непосредно или посредно и изузетно “скупо“ суочавање са Западом и са одбацивањем његовог диктата. Недостаци због ускраћивања аутономије се могу лако превазићи, какав је случај са огромним формацијама каква је Русија, заједно са неким пријатељским земљама из ЗНД и са појединим државама “издалека“.

Питање је само политичке воље и одлучности. Гарантовање ресурса је у овом случају од другоразредног значаја. Позваћемо се на следећи пример: када сам у Републици Српској у Босни питао шта спречава постизање примирја на одређеном подручју, добио сам запањујући одговор једног од добровољаца: “Ова тамо планина, мала планина је чувена у српским хроникама из Средњег века. Сада је у рукама непријатеља. Тамо нема ништа - нема стратешких тачака, нема корисних минерала, нема индустријских предузећа - то је само комад земље. Али, комад српске земље. Ту смо већ сахранили неколико стотина наших бораца. Нудили су нам мир у замену за ту проклету планину. Али, такав мир нећемо прихватити. Нама та планина треба. Та бескорисна планина ... "

Чињеница националне историје и распон националне територије су у потпуности упоредиви са најозбиљнијим утилитарним, технолошким и економским параметрима. Штавише, за већину нација, то су вредности које вреде више од живота.

Конзервативна револуција – последњи императив

“Модернизација без вестернизације” би требало да постане главни слоган “новог курса“ који би требало да уједини најбоље снаге и “конзервативног“ и “реформистичког“ блока. Ова нова платформа, ако се пажљиво развија и строго се усађује у свест маса, могла би одмах да прочисти бројне тамне тачке у нашем политичком и економском животу. Заједно са тим, постаје очигледна и субверзивна природа активиста оних снага које или негирају неопходност реформи (апологети носталгије и стагнације) или негирају потребу за реформама у складу са националним, геополитичким, цивилизацијским и културалним императивом (агенти западног утицаја). Сходно томе и нашој критичној ситуацији, обе ове групе треба избацити из политичког естаблишмента, а централну идеолошку, економску и концептуалну иницијативу би требало преусмерити на новоосновани фронт “конзервативних револуционара“.

...

Глава 7, Руска ствар, том 1. (Москва, Арктогеја, 2001.)