Мултиполарни тренутак

07.07.2018

У чланку Униполарни тренутак (1), заснованом на серији предавања из децембра 1990. године,  одржаних у граду Вашингтону, Чарлс Краутхамер је написао да се појављује нови светски поредак у којем ће Сједињене државе бити једина суперсила. У другом пасусу, Краутхамер уводи три главне тезе о којима се у то време расправљало у америчкој политичкој заједници: 1. пораст мултиполарности (занимљиво је да он предлаже "умањени Совјетски савез/Русију" као један будући пол, чиме је предвиђен распад Совјетског савеза), 2. слаб је консензус о спољној политици унутар Сједињених држава и, 3. смањивање опасности од рата у пост-совјетском добу. Краутхамер је ове аргументе одмах одбацио као погрешне, а уместо о њима, говорио је о предстојећем тријумфу униполарног света под неспорном доминацијом Сједињених држава и њених западних савезника. Краутхамер је, ипак, истовремено био и резервисан: “Без сумње, мултиполарност ће доћи за неко време. Можда ће то бити нека друга генерација или ће се, можда, друге велике силе уједначити са Сједињеним државама, а свет ће по структури подсећати на доба пре Првог светског рата."

Чини се да је тај тренутак стигао. Али се, за сада, уздржавамо од преурањених изјава и прво анализирамо на чему Краутхамер заснива своје закључке, у вези са чим је био у праву, а где је погрешио. Овакав излет у историју геополитичке мисли подсетиће нас и на методе деловања Вашингтона.

Кризу у Персијском заливу и реакцију Вашингтона, Краутхамер наводи као пример непоколебљиве америчке моћи: "У Заливу, без Сједињених држава, које воде и продорне су, подмићују и уцењују, нико се не меша. Ништа не мора да се спроводи: нема ембарга, нема "Пустињског штита”, нема претње силом. Другим речима, то није било мултилатерално деловање, како би можда изгледало, већ ексклузивна измишљотина Сједињених држава.  Краутхамер даље пише: "Америчке политичке вође, у великој мери, због разлога код куће, обавезно своје унилатералне поступке представљају као мултилатералне.” Ово се очигледно чини како би амерички грађани дали легитимитет ономе што се ради, због њихове вере у демократију.

Краутхамер, ипак, одмах поставља и питање: колико дуго Сједињене државе могу имати своју униполарну предност? У ту сврху, потребно је размотрити теорије опадања и империјалног преоптерећења. Овде Краутхамер уводи неке бројке - Сједињене државе троше 5,4% БДП на одбрану, док су раније трошиле скоро два пута више, а планира се смањење на 4% до 1995. године. Међутим, Краутхамер додаје да "амерички пад у групу другоразредних држава ће се догодити не због иностраних, већ због домаћих разлога.". Да запамтимо ово.

Разматрајући равнотежу између америчке унутрашње и спољне политике, Краутхамер предлаже да је “грешка посматрати америчка стремљења у иностранству било како другачије, него као одлив њене економије… То што се Сједињене државе укључују у многе догађаје у иностранству је од суштинског значаја, као један од стубова америчке економије. Сједињене државе су, као и Британија раније, комерцијална, поморска нација, којој је потребан отворено и стабилно светско окружење у коме ће успети.” Касније додаје да су Сједињене државе заинтересоване да задрже униполарни статус, али је питање да ли ће Американци тако нешто подржати.

Овде видимо дихотомију између интереса политичке елите и обичних Американаца, пореских обвезника. Сâм Краутхамер напомиње да се амерички изолационизам “чини логичном, Богом-даном спољном политиком Сједињених држава”, због географије и историје оснивања Сједињених држава, а био је и мотивисан жељом за удаљавањем од интрига и сукоба Старог света.

Краутхамер спомиње још једну могућност - далеко "софистициранију" и "озбиљнију" школу међународних односа, школу реализма, која инсистира на националним интересима. У том смислу, он тврди: "Међународна стабилност није датост никада. То никада није норма. Када се постигне, то је производ самосвесног деловања великих сила, а посебно највеће силе, што су сада, а биће и у догледној будућности, Сједињене државе. Ако Америка жели стабилност, мораће је створити. Комунизам ... је прилично мртав. Али ће се стално појављивати нове претње које нарушавају наш мир." Прва и највећа међу овим претњама, испоставља се ширење оружја за масовно уништење. Присутни су и појмови као "непослушне државе" и "пропале државе", иако Краутхамер говори само о једном типу државе - "Држави оружја", а ту се спомињу  Ирак, Северна Кореја и Либија. По његовом мишљењу, да би држава постала “држава оружја”, земља само треба да развије властиту индустрију, а из тога ће се појавити додатни интереси, који би могли бити у сукобу са интересима других земаља. О овоме се не расправља директно, али је јасно засновано на контексту. Краутхамер пише:

Са успоном Државе оружја, не постоји алтернатива суочавању, одвраћању и, ако је потребно, разоружавању држава које брбљају и користе оружје за масовно уништење. И нема никог другог да то ради, осим Сједињених држава, а њима ће се придружити онолико савезника, колико ће подржати настојање. Алтернатива оваквом гломазном и тешком интервенционизму - алтернатива униполарности - није стабилан, статички мултиполарни свет. То није свет из 18. века, када се зреле силе попут Европе, Русије, Кине, Америке и Јапана надмећу за позицију у игри народа. Алтернатива униполарности је хаос.

Зато Краутхамер сматра да мултиполарност није могућа, али је било сличних историјских прилика и, чак, мултиполарност може помоћи у стварању непокретне стабилности (иако се о улози Јапана у 18. веку и улози Сједињених држава, може расправљати).

Следећи Краутхамеров чланак на исту тему се појавио дванаест година касније, под насловом "Поновно разматрање униполарног тренутка". (2) Почиње са истом тезом као и раније, питајући се, да ли ће се Сједињене државе суочити са пропадањем? Краутхамер тврди да је трећа епизода америчке униполарности стигла уз претње ратом, које упућују непослушне државе у поседу оружја за масовно уништење. Важно је напоменути да је овај чланак објављен годину дана након терористичког напада у Њујорку и непосредно пре америчке инвазије на Ираку (која је изведена без санкција УН и без подршке европских партнера). Краутхамер пише: "Америчка надмоћ није прошла незапажено. Током деведесетих година прошлог века, углавном су Кина и Русија осуђивале униполарносту у повременим заједничким саопштењима. Како је почињао нови век, сви су говорили о томе. Француски министар иностраних послова је за Сједињене државе рекао да су, не суперсила, него хиперсила." Другим речима, многим земљама се није свидела америчка надмоћ, а то се видело током бомбардовања Србије и окупације Авганистана – то су били показни ратови на даљину у којима је читав свет видео нове облике америчке моћи.

Ако су пре терористичког напада од 11. септембра многи и размишљали о могућности савеза против хегемнона, после овог догађаја, многи су почели да нуде своју подршку Сједињеним државама, што је "нагласило историјски недостатак америчке униполарности". То се догодило захваљујући "Америчком антитерористичком ултиматуму", који је у суштини био мандат Сједињеним државама за широко распрострањену употребу војне силе. Превентивне операције су кршиле традиционалне доктрине праведног рата, што је довело до кризе униполарности. Према Краутхамеру, ову униполарност је најтачније дефинисао шеф Пентагона, Доналд Рамсфелд, говорећи о Авганистану и “рату против тероризма” : мисија одређује коалицију. А мисију одређују Сједињене државе. 

Овде је важно Краутхамерово признање да је такозвани мултилатерализам само средство "либералног интернационализма" како би се Сједињене државе сачувале од упадања у непријатне ситуације у којима, ако се друге земље не слажу са позицијом Вашингтона, могу "изоловати" Сједињене и доносити одлуке самостално. Ако трезвено анализирамо и "мултилатерални" приступ Мадлин Олбрајт у време администрације Била Клинтона, и исту реторику Барака Обаме и “ресетоване” Хилари Клинтон, онда је очигледно да су "отвореност" и "заинтересованост "Сједињених држава само параван за наметање њихових циљева. Све ово је постигнуто, према Краутхамеровим речима "у служби шире визије: преуређивање међународног система у домаће цивилно друштво", тачније, у служби америчког модела.

Са овог становишта, национална држава се посматра као анархистичко наслеђе прошлости. Према томе, Краутхамер објашњава, важно је да либерали убрзају ерозију суверенитета путем нових технологија и неометаног кретања капитала преко граница. Али Америка, као велики суверен, мора да се “одомаћи”, код либерала и за либерале, који осећају "непријатност" због надмоћи Сједињених држава. Ово, са друге стране, постаје изазов и за униполарност, јер се надмоћни пол неизбежно растаче међународним споразумима, међузависностима и новим правилима.

Краутхамер овде укратко приказује расправу између две школе међународних односа – либерализма и реализма  - у смислу "папир или моћ" – на пример, споразуми или претње употребом силе. Краутхамер успут подсећа читаоца на питање мултиполарности и, заправо, противречи себи. У претходном чланку је говорио прилично позитивно о мултиполарности, да је некада постојала и можда се и појави поново, али се сада тај тон потпуно променио. Он пише: "Мултиполарност је у себи покретна и непредвидива. Европа је вековима увежбавала мултиполарност и закључила да је нестабилна и крвава. То је достигло врхунац 1914. године, катастрофалним распадом пажљиво уравнотежених система савеза, да је Европа тражила трајно укидање мултиполарности у политичкој и економској унији. Одустајући од мултиполарности у региону, крајње је чудно хтети је за читав свет.”

Прототипови мултиполарности су до 20. века, заправо, постојали на више места поред Европе. Пре доласка европских колонизатора у Азију, Африку и у обе Америке, постојали су слични системи са посебним механизмима провере и равнотеже, који се разликују од европских норми. Штавише, европске државе су се развиле у парадигми рационализма и просветитељства, што Краутхамеров аргумент чини неуверљивим. Међутим, ако препознамо ауторов западноцентрични начин размишљања и склоност америчких политолога ка двоструким стандардима, Крутхамера можемо и разумети. Штавише, природа овог обрта се може објаснити и интересом многих земаља током овог периода, да развијају мултиполарност (не само Кине и Русије, већ и "лево усмерених" у Латинској Америци, оснивање Афричке уније у јулу, 2002. године).

Краутхамер даље открива своју поруку: "..главни циљ је одржавање тренутног, стабилног и релативно спокојног међународног система спровођењем, одржавањем и проширењем садашњег мира. Облик реализма за који се ја залажем – нека буде нови унилатерализам - јасан је у својој одлучности да самосвесно и самоуверено распореди америчку власт, тежећи тим глобалним циљевима." Дакле, за разлику од изолационистичког реализма, овај приступ предлаже да Сједињене државе спроводе, ни мање ни више, глобалне циљеве у Европи, Азији, Африци, Јужној Америци и по светском океану.

Али, да се присетимо шта се заправо догодило у периоду 2002-03. године. НАТО пакт је званично позвао Бугарску, Латвију, Литванију, Румунију, Словачку и Словенију да се придруже савезу; држава Југославија је престала да постоји и преименована је у Србија и Црна Гора; америчке трупе су окупирале Авганистан и Ирак; Израел је спровео казнене мисије над  Палестинцима; на руском и турско тлу догодили су се бројни терористички напади; на пост-совјетском простору догађа се низ обојених револуција, након што је нова врста државног удара испробана у Југославији. Мора да је ово за Краутхамера "стабилност и релативно спокојство". Иронично, али бо то заиста могло бити тако за Сједињене државе, јер су сви ови догађаји одиграли уз непосредна или прикривена охрабрења из Вашингтона и изван граница Сједињених држава (изузев терористичког напада 11. септембра 2001. године, који до данас остаје предмет озбиљних расправа). Одржавање ове униполарности подразумева и очување постколонијалног наслеђа и његову вештачку поделу света на први, други и трећи свет, што даље значи и немилосрдну експлоатацију природних ресурса земаља неспособних да учинковито бране свој суверенитет од транснационалних корпорација, предаторске политике Међународног монетарног фонда и Светске банке и, наравно, право Сједињених држава да под лажним изговором војно интервенишу у другим земљама. Као што је добро познато, концепт "Одговорност за заштиту" је тестиран почетком деведесетих у Југославији, 1994. године на Хаитију 1994. године и, 1999. године, како би се одвојило Косово и Метохија.

Према Краутхамеру, Сједињене државе треба да “уводе демократију, чувају мир и делују као носилац равнотеже и доносилац крајњег решења”, а “државе ће са нама сарађувати, пре свега због сопствених интереса, али и због потребе и жеље да гаје добр односе са светском суперсилом”. Другим речима, државе и немају други избор.

Иако Вашингтон на сличан начин користи и унилатерални и мултилатерални приступ како би спровео своје интересе, постоји темељна разлика између ова два приступа, коју Краутхамер примећује и поставља је као питање: "Шта да радиш ако те Савет безбедности, ипак, на крају не подржи?” Као што добро знамо, чак и након што је Савет безбедности УН блокирао резолуцију Сједињених држава о Ираку, Сједињене државе су деловале како им је било згодно. И пре него што је ово стварно постало тако (подсећамо да је други Краутхамеров чланак објављен неколико месеци пре инвазије на Ирак, 2003. године), он је веровао да је униполарни тренутак већ постао униполарна ера.

Те се у чланку закључује:

Нови унилатерализам се отворено и без стида залаже за одржавање униполарности, како би Сједињене државе у догледној будућности остале ненадмашно надмоћне. Будућност униполарног доба зависи од тога да ли Сједињеним државама управљају они који желе да задрже, увећају и искористе униполарност за унапређивање, не само америчких, него и глобалних циљева, или Сједињеним државама управљају они који желе да одустану - било дозвољавањем да се униполарност распадне док се они повлаче у Тврђаву Америка, или пребацивањем терета постепеним преношењем власти на мултилатералне институције као наследнике америчке хегемоније.

Краутхамер стога понавља да ће изазови униполарности доћи не од споља, него изнутра. 

Да се вратимо сумирању. Краутхамер је делимично у праву да је униполарни режим зависио од америчке политичке елите. Недостатак јасног консензуса те елите, растући јаз између тежњи америчког народа и корпоративних интереса естаблишмента који се све време ослања на глобализам - све то је довело до феномена популизма и помогло Доналду Трампу да победи, са делимично изолационистичким слоганима.

Краутхамер није био у праву када је паничио због ширења оружја за масовно уништење. За готово 20 година, стварна равнотежа у овој сфери се практично није променила. Једино је ДНР Кореја повећала своје војно-технолошке моћи, до нивоа, који је изазвао паничне реакције у америчким војним и политичким круговима. Да још напоменемо као важну одлуку руководства Руске Федерације да распореди трупе у Сирији, како би помогла у борби против тероризма.

Ера униполарности није стигла. Униполарни тренутак је, на жалост, дуго трајао, скоро две деценије. Али, то није била ера. Краутхамер је исправно тврдио у свом првом чланку, да ће мултиполарност стићи са следећом генерацијом. Заиста, ако пратимо критеријуме којима се утврђују изазови са којима се суочавају Сједињене државе, према документима, као што су Стратегија националне безбедности (3) и Стратегија националне одбране (4), Сједињене државе се сада суочавају са конкуренцијом, у односу на одређене силе које су нам познате у мултиполарним декларацијама Русије и Кине. Иран и ДНР Кореја су, такође, отворено оспорили униполарност, а Вашингтон их је сврстао у клуб “непослушних држава”. Током протеклих неколико година, све је више студија које указују на то, да Сједињене државе губи статус глобалног центра моћи, пред појавом мултиполарности. (5)

Зато можемо да кажемо да је Краутхамер погрешио тврдећи да ће униполарност бити угрожена у Сједињеним државама. Претње су увек долазиле споља и, у различитим условима, било у настајању или замрзнутим, и предвиђале одговарајуће прилике за промену националних стратегија. Наравно, бројне земље су искористиле прву прилику да избегну контролу Вашингтона. Ови случајеви се именују на различите начине – као "опортунизам", "прелазак на активни антиколонијални ниво”, "тражење нових решења" или "реакције на поступке Сједињених држава" - у зависности од идеолошког оквира и школе међународних односа која се користи за тумачење.

Оно што је важно разумети је да униполарност заувек нестаје.

Чак и ако глобалисти из Демократске партије успеју да замене Трампа, њихова стратегија ће се вртети око тога како да уруше суверенитет као такав, укључујући и суверенитет Сједињених држава. А, онда ће морати да се суоче са сопственим пореским обвезницима, који су се јасно определили бирајући Трампа. Штавише, имајући у виду увећане моћи других земаља, глобалисти ће морати да направе озбиљне уступке. Мало је вероватно да ће моћи да постигну исте резултате које су имали током успона униполарног тренутка у време Клинтона или каснијим покушајима Обамине администрације да уведе мултилатерализам. Поверење у Сједињене државе је, на овај или на онај начин, већ у потпуности пољуљано - посебно зато што новообјављени документи, још једном, читавом свету откривају прљаве методе Стејт департмента. То је снажан аргумент за пооштравање односа Вашингтоном - и, како бивши савезници више воле нове савезе, равнотежа снага ће се значајно променити у свим регионима широм света.

Сада смо се нашли усред мултиполарног тренутка. Наш задатак је да мултиполарни тренутак претворимо у еру мултиполарности.

 

Напомене:
(1) Charles Krauthammer// Foreign Affairs, Vol. 70, No. 1, America and the World 1990/91 (1990/1991), pp. 23-33. http://www.jstor.org/stable/20044692
(2) Charles Krauthammer. The Unipolar Moment Revisited// The National Interest—Winter 2002/03. рр. 5-17
(3) National Security Strategy of the United States of America, December 2017 https://www.whitehouse.gov/wp-content/uploads/2017/12/NSS-Final-12-18-2017-0905-1.pdf
(4) Summary of the National Defense Strategy. Sharpening the American Military’s Competitive Edge.
https://www.defense.gov/Portals/1/Documents/pubs/2018-National-Defense-Strategy-Summary.pdf
(5) Видети: C. Richard Neu, Zhimin Mao, Ian P. Cook. Fiscal Performance and U.S. International Influence, RAND Corporation, 2013; Global Trends 2030: Alternative Worlds, a publication of the National Intelligence Council, december 2012
http://worldview.unc.edu/files/2013/10/Global-Trends-2030-Executive-Summary.pdf; Global Trends to 2035 Geo-politics and international power. European Parliament, September 2017
http://www.europarl.europa.eu/RegData/etudes/STUD/2017/603263/EPRS_STU(2017)603263_EN.pdf;
https://www.dni.gov/index.php/global-trends-home

 

Објављено у: Journal of Eurasian Affairs, Vol. 5, n. 1, 2018.