Непроменљива константа Пентагона: планирање, производња и злоупотреба несрећа

Извор: http://www.activistpost.com/wp-content/uploads/2015/01/StarWarsPentagon.jpg
30.05.2017

Војни стручњаци Сједињених држава покушавају да провире изван тродимензионалног простора у тражењу савршенијих облика деструкције и контроле планете.

Војни прогнозери верују да ће до правог враћања офанзиве као доминантног облика рата доћи у току четвртог циклуса ратовања одређеног револуцијом у информатици. Реч је о развојној фази рата о којој је средином 1997. године у напису „Циклуси рата“ писао амерички генерал Роберт Скеилс, главни аутор књиге „Извесна победа“ и званичног извештаја КоВ САД о рату у Персијском заливу.

Такозвани, први циклус ратовања, према његовој подели, трајао од 1865 до 1917. године, када је брзина кретања јединица била од 2,5 до 20 km/h (зона уништења 1 до 15 km) и доминирало је пешадијско наоружање. У другом циклусу од 1917. до 1961. године брзина кретања јединица била је од 20 до 30 km/h (зона уништења 15 до 250 km). Тада су у копненој војсци доминирали артиљерија и оклопне јединице, у ратној морнарици бродови и подморнице, а у ваздухопловству авиони и хеликоптери. У трећем циклусу од 1961. до 1991. године брзина кретања јединица, према Скеилсовим разматрањима, била је 30 до 40 km/h (на срећу, највећа зона уништења због изузетне снаге нуклеарног оружја није у ратовима проверавана) – а у сва три вида доминирала је ракетна техника. У четвртом циклусу, од 1991. до 2010. године, очекује се да ће брзина кретања јединица бити повећана до 200 km/h (зона уништења је готово непроцењива) а извесно је да ће доминирати убојна средства за која се користи космичко пространство, подржана информатичком технологијом.

Амерички стратези предвиђају да ће у четвртом циклусу ратова њихове маневарске снаге поседовати способност да уочавају циљеве с непревазиђеном јасноћом, да предвиде развој догађаја с ненадмашном сигурношћу, и да ће, стога, моћи да убрзају темпо напада недостижном брзином и бити оспособљене да непрестано одржавају непопустљив оперативни темпо. Такве снаге, према предвиђањима у Пентагону, умањиле би значај простора, јер би могле да релативно нетакнуте пређу јаком ватром тучену зону, ма колико она била широка и смртоносна и да одлуче исход жестоким и онеспособљавајућим потезима, који би се окончали брзо, с минималним губитком живота с обе стране.

Технолошке промене у савременом свету условиле су скраћивање интервала и повећавање амплитуде у циклусима промена. Формирањем алгоритма технолошких циклуса и усвајањем премисе да ће технологија и даље бити покретач промена, амерички милитантни државни механизам утврдио је, на основу анализе ратова у прошлости, црвену нит која повезује ратне циклусе и пројектује их ка будућности.

Управо у таквом системском приступу намеће се закључак да је порастом индустријске производње и појавом прецизне ратне машинерије, као што је оружје с ижљебљеном цеви, уведено у наоружање средином 19. века, у свим облицима рата почела да доминира технологија, пошто је пресудно утицала да се прошире смртоносне зоне и удаљеност коју војници морају да пређу да би избацили противника с положаја. Повећавањем смртоносних зона ризичност прелажења преко њих узрокована је све већом убојитошћу, која је условљена прецизним и масовним брзометним оружјем.

Ипак, у трагању за решењима која смањују значај простора и времена, амерички доктринолози су и на крају 20. века ограничени још увек непревазиђеним ратним принципима и ставовима, што се показало и у операцији „Милосрдни анђео“ (боље преведено „Милосрдни наковањ“), приликом агресије САД и њихових савезника на СР Југославију. Наиме, испоставило се да: 1) на планиране одлучујуће ефекте агресор може да рачуна, евентуално и искључиво, после маневра снага на земљи; 2) очекујући психолошки колапс (сламање воље нападнутих снага за отпором) могућ је једино уколико се те снаге нађу у животној опасности блокиране где год да крену; и 3) није потврђена претпоставка Беле куће да ће нападнута страна признати пораз у случају када су јој тежишта угрожена и, како су то у Пентагону формулисали, „даље спровођење политичког циља браниоца није вредно цене“. То је основни разлог што вашингтонски званичници прете да ће копненом операцијом успоставити окупацију и контролу нападнутог простора и да неће оставити никакве опције за повратак на претходно стање. С обзиром на покушај да се Запад, Сједињене Државе, Европска унија и НАТО прошире ка истоку, вероватно ће искуства стечена у Југославији и неуспех у психолошком блицкригу, послужити америчким стратезима да схвате узроке остварених контраефеката и илузорност идеје да освоје доларом за њихову кратку памет и скромна знања неразумљиви, непредвидљиви и несводљиви свет.

У експерименту in vivo НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања, паралисање система ваздушног осматрања, јављања и навођења, тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима), оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијомом, касетне авио-бомбе), разорност убојних средстава, пробојност разним материјала, гађања с различитих удаљености разноликих циљева, ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа, парализу комуналних система, утицај психолошко-пропагандних материјала и понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза), реакције сопственог становништва, мњења нападнуте стране и светског јавног мњења.

С обзиром на степен исказане бескрупулозности, није искључено да је испробавао климатско и геофизичко оружје. Проверени су чврстина савезништва и тренутни статус, снага и могућности доскорашњих и потенцијалних великих сила као што су Кина и Русија. Сада у Пентагону много лакше могу да планирају несреће уколико им за неки нови случај затребају.

На путу ка глобалном сукобу, до времена у којем НАТО има улогу уредника „новог светског поретка“, теорија и пракса ратова прошле су кроз готово исту процедуру (еволуцију) кроз коју је прошао животињски свет – од ћелије до организма, а садашњи ратови разликују се од првих колико геометријско тело од тачке у свету математике.

Због раскошних ратних потенцијала великих сила и чињенице да су најмоћније војске, на основу домета оружја и спрегнутих информационих система, у непрестаном додиру, свет се налази у времену надвладавања простора и преласка из треће димензије у више сфере. Војни аналитичари процењују, предвиђају и прогнозирају да ће у следећих педесетак година на нашој планети простор изгубити сваки значај, јер ће све због брзине кретања бити практично ту, а на тај начин простор се занемарује. Очекује се да ће простор изгубити значај прво у војној сфери. Догодиће се то оног момента када прецизно оружје најмоћније војне силе буде у стању да с било којег места поништи сваку тачку на Планети. Осим што неће бити разлога да постоје платформе за привлачење оружаних снага као што су флоте и у њима носачи хеликоптера, носачи авиона и подморнице, уколико дође до остварења наведеног предвићања, ратови ће добити неке нове димензије.

 

* Овај стручни напис објављен је 11. јуна 1999. године, дан након престанка НАТО напада на Југославију.