Ралф Питерс: Концепт непрестаног сукоба

18.04.2016

Ралф Питерс (Ralph Peters), пензионисани пуковник Војске Сједињених држава је током војне каријере био члан Кабинета Заменика Команданта начелника Штаба обавештајне службе, задужен за развој метода за будуће ратове. Пре него што је постао шеф одељења за Евроазију, радио је искључиво на решавању тактичких проблема.

Дипломирао је на Колеџу Команде и Генералштаба оружаних снага Сједињених држава и специјализовао је међународне односе. Питерс је током службовања, пословно или приватно, посетио више од педесет земаља, укључујући Русију, Украјину, Грузију, Осетију, Абхазију, Јерменију, Азербејџан, Узбекистан, Казахстан, Литванију, Летонију, Естонију, Хрватску, Србију, Бугарску, Пољску, Чешку, Пакистан, Бурму, Маос, Тајланд, Мексико и Андске висоравни. После специјализације у Совјетском савезу, службовао је десет година у Немачкој током Хладног рата, као официр војне обавештајне службе Сједињених држава. Пензионисан је 1998. године. Питерс је познат као експерт у областима националне и међународне безбедности, али и као писац – пише о војним темама и по правилу пише дистопијске романе; и у својим истраживачким радовима представља своје пројекције блиске будућности.

Најинтересантније од свега је поклапање мишљења овог војног стручњака и Александра Дугина о хегемонији Сједињених држава као о “Хаорд” хегемонији (Chaos+Оrder). Штавише, недавни догађаји у арапском свету су у непосредној вези са овим појмовима, а и Питерсово мишљење о политици Сједињених држава, и у региону и у свету, је у складу са њима. Његов чланак “Непрестани сукоб”, у коме се најјасније може видети Питерсов приступ анализи модерне геополитике, објављен је 1997. године у војном магазину "Options".

Ситуацију након Хладног рата, Питерс описује као растућу нестабилност. У свету се започиње све више и више конфликта; не очекује се крај историје. Штавише, поред процеса глобализације и развоја, догађа се и процес глобалне трибализације. У чланку “Повратак племêна”, објављеном у часопису Weekly Standard, он показује да, док глобализација ствара нову глобалну аристократију, милијарде људи проналазе своје место у новом тренду, трибализацији, који је антитеза глобализацији и на који указују етнички и религиозни светоназори. Ту је и мултимилионска класа “војника” - терористи, гериле, чланови добровољачких или тајних група, плаћеници који делују изван организованих војски националих система држава, које предводе Сједињене државе. Свет постаје опаснији и нестабилнији.

Исход глобализације ће бити поларизација света, појачавање разлика између мањине која добија и већине која губи. У другој категорији су не само државе “сиромашног Југа”, него и значајан део становништва “богатог Севера”, где разлике у приходима и благостању између богатих и сиромашних стално расту. У чланку Култура будућег сукоба, Питерс објашњава да ће будуће ратове и сукобе одређивати (не)способности националних влада да постану ефикасни системи дистрибуције и контроле ресурса. Читаве културе ће играти своје улоге у овом такмичењу. Последица је класни рат, испреплетан сукобима између култура - таквих размера, да Маркс не би могао ни да замисли. Ти сукоби ће бити саставни део овог века, одредиће смер и стил сукоба у XXI веку, као што је сукоб идеологија то био у XX веку.

Даља компјутеризација друштва ће имати и негативне последице, поред позитивних. По први пут, идеја се може раширити брже него било која опасна и смртна епидемија; загађивањем ума, рађа се нова врста епидемије.

У контексту стално растућег протока информација, приступ комуникацијама и брзина тих процеса у неким друштвима, као што су Русија, Србија, Црна Африка и Блиски исток, показали су да тамо нема потребне прилагодљивости и могућности да се различите врсте информација шире и она ће, неизбежно, бити поражена. Питерс је у Непрекидном сукобу приметио да се место државе у глобалној хијерархији одређује на основу тога шта одређена култура ради са информацијом, или, прецизније, како се одређена култура прилагођава постмодерној ситуацији и информатичком друштву, чији је ”главни задатак да управља информацијама.” Друштва, која су у страху и зато не могу да контролишу слободан проток информација, неће бити конкурентна. Они могу поседовати западне технологије за гледање, али сценарији се пишу на Западу, тамо се продуцирају и тамо стижу хонорари.

Тако, у ствари, током текућег процеса глобализације, супротно либералној митологији, промовише се надмоћ неких култура, а хаос и деградација других. Питерс демократију искрено назива “паметним, либералним обликом империјализма”.

Отпор Сједињеним државама ће бити жесток.

“Људи у било ком региону или држави, који не буду разумели нови свет, који не буду могли да зарађују од његове неизвесности или који се не могу прилагодити његовим кретањима, постаће насилни непријатељи њихових неодговарајућих влада, богатих суседа, а пре свега непријатељи Сједињених држава. Улазимо у нови амерички век, током кога ћемо постати богатији, културолошки опаснији и све моћнији. Покренућемо мржњу без преседана.”

Према овом америчком стратегу, једна од одређујућих ствари будућих сукоба биће сукоб између оних који су у поседу информација и њихових жртава. Главно оружје је масовна култура Сједињених држава, њени брендови, а следи их војна интервенција, ако је потребно.

“Савремена култура у Сједињеним државама је најјача у историји и најдеструктивнија према културама конкуренције. Док су неке културе, као на Далеком истоку, у стању да се одупру прилагодљивом понашању, већина њих није. Наш геније, наше тајно оружје је америчка култура коју елите презиру: наша култура је прва изворна народна култура. Наглашава лагани комфор и удобност и ствара задовољство за масе. Ми смо Марксов сан и његова ноћна мора.”

Шоу програми, серије, филмови, које интелектуална елита углавном презире – екстремно насиље и експлицитни секс – су најпопуларније америчко оружје, нема везе да ли је купљено или покрадено, реплицира се свуда. Тако се успостављају културолошки хоризонти људске врсте, а америчка хегемонија и идеологија напредују.

У Питерсовом свету непрекидног сукоба и информатичке надмоћи Сједињених држава, главна ствар је не успостављати ред, већ насилно угушити конкуренцију; дугорочна глобална стратегија прави локалне и тактичке прорачуне. Према Питерсовом мишљењу, нећемо имати посла са конвенционалним ратовима, реалполитиком, већ са сукобима који утичу на колективне емоције, локалне интересе и системски колапс.

Неће бити мира. У сваком тренутку, током наших живота, на читавој планети, увек ће постојати неки сукоби који мењају облике. У насловима медија ће преовлађивати вести о насилним сукобима,  али ће културолошке и економске борбе бити стабилније и много више одлука ће зависити од њих. Оружане снаге Сједињених држава ће имати de facto улогу да обезбеде сигуран свет за нашу економију и културе отворене за наше нападе. Да бисмо ове циљеве постигли, мораћемо много да убијамо.”

У раду из 2008. године, “Никада не напуштај борбу”, Ралф Питерс пише да ће нови ратови одвести Сједињене државе у рат исцрпљивања, а “ратови исцрпљивања” су непрекидни ратови до тоталног уништења непријатеља. Он верује да је за добијање постмодерног рата неопходно одбацити максиму “ако нешто поломиш, припада теби”, а и одбацити одговорност за оно што се догађа у ратним зонама.

У том општем хаосу, Питерс инсистира, Сједињене државе не би требало да буду ограничене само на локално деловање зарад чувања супериорног положаја. Сједињене државе имају мисију и та мисија демократизације не би требало да буде скрајнута, чак и ако неки ауторитарни режим показује посвећеност и лојалност Сједињеним државама. Сједињене државе морају да наставе са демократијом, мада глобално умрежавање свих информација није посебно демократски начин мишљења, посебно имајући у виду последице по друге државе.

Ту је још једна идеја на основу које би се изнова цртале границе у свету. Питерс је аутор чувене фразе “Већи Блиски исток”, представљене је у његовом чланку: “Крваве границе: како би изгледао бољи Блиски исток”, који је објављен у Журналу Оружаних снага Сједињених држава”, са коментарима Ралфа Питерса.

Од свих светских лидера, непријатеља Сједињених држава, много времена је потрошено на изучавање Путина и Русије. У чланку “Зашто треба да се плашимо Путина”, Питерс назива Путина најефикаснијим националним вођом из традиције агресивног руског национализма и треба га елиминисати зато што је обновио империјалну моћ Русије.

Сумирајући Питерсове теоријске одредбе о будућности сукоба у свету, о демократизацији, потреби за уклањањем вођа са империјалистичким ставом, који су за преиспитивање граница, о угрожавању националног суверенитета, може се искористити његова узречица - то је све прилично злокобно. Све ово се може разумети и као ментални теоријски конструкт кога је смислио екстравагантни амерички војни мислилац и писац; али, анализе свега онога што чини Обама, као и раније Бушова администрација, показују сличну слику света. Питерсови изражајни текстови су кључни у доношењу одлука садашњег руководства Сједињених држава, али су написане сувопарним дипломатским језиком. Ралф Питерс је исправно предвидео постмодернистички модел окренут ка стварању хаоса. Зато је прилично чудно што он данас критикује Обаму – јер Обама управо остварује Питерсове идеје.