Русија, Турска и курдско питање

30.06.2016

Турска се сада приближава Русији због две разлучите ситуације и подстицаја – потребе да се заштити од, очигледно пропуштене и неспретне понуде за придруживање ЕУ и, да се одбрани од планова Сједињених држава за стварање “федерализоване” државе у Сирији под вођством Курда.

Брегзит је здробио Ердоганове наде да ће икада успети да стигне до безвизног режима са ЕУ (на пример, институционализацијама мигрантске кризе). Непрестани напори Сједињених држава да помогну бабици, “геополитичком Израелу”, да породи Курдистан у срцу Блиског истока, је дугорочна претња турској држави.

Ердоган је пре месец дана поставио ситуацију за могућа померања – заменио је Давутоглуа  Јилдиримом (а припремљено је да Давутоглу буде “кривац” за обарање руског против-терористичког авиона изнад Сирије) и добро одиграо, стварајући тако “геополитичко осигурање” у случају да се ЕУ и Сједињене државе окрену против њега.

Оно што турски лидер нуди свом руском колеги је да “одмрзне” одлуку о Балканском току (гасоводу), у замену за укидање строгих економских мера против Турске. Земљи су, такође, потребни руски туристи, како би обновила уништену економију, што подгрева незадовољство грађана.

Русији је у интересу да надгледа Турску и искористи незадовољство турског руководства Европском унијом и Сједињеним државама. Можда чак постоји могућност да се Турска преусмери на Исток; наиме, то је могуће чланством у Шангајској организацији за сарадњу или преговарањем о слободној трговини са Евроазијском унијом. Обе ове ствари могу да буду од користи Русији у свеукупној стратегији разграђивања униполарног светског поретка.

Што се курдског питања тиче, Анкара би желела да Москва настави одлучно да подржава сиријску власт у њеној скорашњој пост-Даеш ослободилачкој офанзиви против илегалне окупације “федералних” области (међународна подела) од стране курдског YPG. Турска неће војно напасти Сирију како би се зауставио овај уништитељски амерички пројекат, те стога зависи од подршке руских специјалних и ваздушних снага и помоћи оружаним снагама Сирије у предстојећим операцијама.

Главни уступак Турске је да ће прећутно прихватити Председника Башара ал-Асада и његово вођство (без обзира на саопштења, којим ће турска влада у јавности морати да чува свој образ), све док Сиријска арапска армија, уз руску помоћ, не разбије америчку визију другог “геополитичког Израела”, “Курдистана”.

Што се питања “Курдистана” тиче, постоји средњорочна шанса да Сирија, Иран, Ирак и Турска  (где тренутно прети милитантни курдски сепаратизам), заједно са руским “вођством са зачеља” и надзором, униште ову милитанту претњу и натерају про-америчке курдске снаге у региону на полагање оружја.

У случају да је овакво решење могуће извести, оно може бити темељна структура за пост-Даеш, блискоисточну верзију Бечког конгреса.