'Руска претња' је нужност за Запад

28.05.2017

Прошле године је објављена књига италијанског новинара и политичара, Ђулијета Кјезе. Наслов књиге је 'Путинофобија' ( наслов српског превода је  'Русофобија'). Путинофобија је, заправо, русофобија 2.0 , како то аутор наводи, док је русофобија 1.0 била она историјска константа и главна компонента Западне политике према Русији, ако не и пре, онда дефинитивно од Кримског рата до распада Совјетског Савеза. Онда следи период Јељциновске Русије, која је заправо била и једина Русија која је одговарала Западу и једина Русија на коју би Запад “пристао“; слаба, економски девастирана, друштвено “убијена у појам“ са великом дозом алкохолизма, апатије код становништа и наравно некритичке заслепљености материјалним богатствима Запада, те под сталном претњом сецесије локалних округа, република и осталих  аутономних управних јединица.

Међутим, са доласком Владимира Путина на власт, активира се нова-стара русофобија, са старим анимозитетом али кроз нову форму и са истом суштином - “путинофобија“ је вид модернизоване вишевековне русофобије повезане са поистовећивањем Русије и Путина, те отелотворењу мржње према свему руском нападима на Путина. Ако ништа друго, онда само тај податак, та “реактивација“ русофобије, као главне компоненте западне политике према Русији у последњих век и по најмање, иде у прилог Путину да ради макар нешто добро за своју државу, земљу и народ.

Аутор књиге показује на данашњем примеру како то изгледа, успут правећи краће и дуже осврте на прошлост и сâму срж русофобије као фобије на Западу, у руском окружењу, па нажалост и код сâмих Руса и у сâмој Русији. Основна теза, већ изнета, јесте да је русофобија главна компонента западне политике према Русији у последњих век и по најмање, а бивала је већа или мања зависно од периода, али увек присутна и то са једним главним циљем: да оправда западну политику према Русији. Јер, ако се, игром случаја, испостави да Русија, ипак, не жели да окупира свет насилним путем, онда и сви повици Запада уперени у том смеру, сво западно лицемерје, ратнохушкање, претње, упирање прстом и окривљивање и оптуживање Русије да је крива за оно за шта и није и можда јесте, немају чак ни лабаву „основу“ и „оправдање“. Зато је константност „руске претње“ за Запад насушна потреба и зато је непрестано „одржавају у животу“ , јер без ње, нити хоће, нити могу. А кључни „аргумент“ за ову патолошку појаву јесте, ни мање ни више, него изрека Петра Великог о томе да ће Русија у будућности владати Европом, која је и забележена у једном музеју у Енглеској као „главни доказ“ руске агресије. Уз ово наравно, иде и Стаљинов експанзионизам у Источној Европи, који је у многоме допринео довођењу русофобије 1.0 до границе шизофреније и фанатизма и лакој ре-активацији данас. И ту бих се највише и задржао.

Уистину, земље Источне Европе и бившег Источног блока, имају мешане, добре и лоше, успомене из периода послератне Европе до периода пада комунизма. Али, то никако није аргумент за пост-хладноратовско сврставање руководстава ових држава на страну отвореног служења Сједињеним државама, ЕУ, НАТО. Такође, још једно у низу, својеврсно лицемерје Запада је да је од “руске окупације“ Источне Европе прошло већ више од 26 година, а америчка војска, која се уз остале Савезнике искрцала на плажама Нормандије, никада није отишла из Европе, нити има намеру да то учини у скоријој будућности, штавише, планирају даљи експанзионизам. Разлика је у томе што су једном привољене под претњом “совјетске инвазије“, земље остале под америчким кишобраном због “новонастале“ , “руске претње“ , а придружиле су им се дојучерашње чланице Источног блока, готово све одреда.

И поред овога, поред доласка НАТО, не на некадашње границе Источног блока, него на данашње границе Русије, и даље је иста та Русија главни “агресор” , главна “претња“ па чак и ово:

1. “Русија поседује потенцијал да уништи друге земље и зато представља већу егзистенцијалну претњу, него групе као што је Даеш ...Постоје егзистенцијалне и неегзистенцијалне претње. Руске активности представљају егзистенцијалну претњу јер могу да униште друге земље“,  екао је пољски шеф дипломатије Витолд Вашчиковски.

2. “Путин демонстрира приврженост, не међународним вредностима, већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“ Карл Билт, шведски министар спољних послова.

3. Бајден је рекао на Светском економском форуму у Давосу да Русија представља највећу претњу за такав светски поредак. Оптужио је Москву да тражи начин да ослаби европски пројекат, који је донео деценије мира. "Под председником Путином, Русија користи свако доступно оруђе да се приближи европском пројекту, да испроба пропусте у западним државама и да се врати политици дефинисаној сфером утицаја", каже Бајден.

Примера је безброј, изабрана су три најупечатљивија и са различитих страна истог пола; званичника једне пост-хладноратовске, на брзину “европеизоване“ и “натоизоване“ земље, једног бившег званичника ЕУ и УН и данашњег министра спољних послова државе чланице ЕУ и једног, заправо једног од највећих, експонената паралелене државе ( која додуше, данас у Сједињеним државама нема власт, али је то не омета претерано у спровођењу онога што су радили под Клинтоном, Бушом и Обамом ). А, ове три изјаве уједињује управо – русофобија. Јер без ње, НАТО, као некадашњи пандан Варшавском пакту, пошто је потоњи престао да постоји, такође губи смисао.

НАТО агресије, које су они звали "интервенције" у Републици Српској и СРЈ су изнова „легитимисали“ овај војни савез, али не заувек, не задуго, и зато је поновна присутна опасност од „руске експанзије“, јер, свака Русија која није поробљена, економски уништена, духовно посрнула и изнутра исцепкана и подељена друштвено и територијално, једноставно је претња за Запад.

Све би стало у изјаву, сада већ култну, Мадлен Олбрајт да би било:  „... неправдено да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају. На просторима Сибира и руског Далеког истока, било би места за многе друге...”

И то је и коначни циљ Запада и последња фаза русофобије 1.0 и 2.0 ; покоравање Русије. Срећом, Путинова Русија није Јељцинова Русија и година није 1991. него 2017. година. Сједињене државе више нису усамљене на светском трону , већ су готово потпуно деградиране - од некадашње светске силе број 1, до ранга у којем им увелико праве друштво и Русија, Кина, Индија, Бразил, Иран, Турска... Да ли ће у будућности русофобија експлодирати и разнети цео свет , или ће је сменити „кинофобија“ (што је наjизвесније) или нека друга фобија?