Супермоћна хипокризија а.д.

09.07.2017
Западни либерални тоталитаризам: пријатељски и потчињени фашизам.

Професор политичких наука и Председник америчког Друштва за општесистмска истраживања, Бертрам Марон Грос је осамдесетих година прошлог века увео појам “пријатељског фашизма”. Грос је овај епитет одмах приписао Сједињеним државама. (видети: Gross B.M. Friendly fascism: the new face of power in America. — South End Press, 1980). Он је тада предвидео појаву новог облика тоталитарне политике. Ово је последњих година суштинска одлика политике Сједињених држава и неких европских држава, у којима се спајају интереси корпорација, великих приватних бизниса, војно-индустријског комплекса и политичких група које су обузеле умове обичних пореских обвезника.

За разлику од обичног фашизма, који се појављивао као политики систем у многим евопским државама у првој половини 20. века, пријатељски фашизам оперише много скривеније, користећи технологију за непосредну репресију, коју оправдава потребом да се заштите људска права и грађанске слободе, а истовремено уништава традиционалне вредности у друштву (један од најважнијих примера је легализација хомосексуалних бракова и политизација хомосексуалности и других перверзија као важних тема).

Грос је овом новом облику фашизма приписао седам категорија:

Тип структуре моћи: спајање крупног капитала и државног апарата. Јавља се нова технократска идеологија која се спроводи преко веома развијене форме управљања и испирања мозга људима.

Нешто раније је француски филозоф Ги Дебор овај нови облик управљања назвао “друштвом спектакла”, где су стварна значења сакривена иза наметнутих, привлачних слика;

Методе притиска на опозицију: тајна, субверзивна деловања се огледају у манипулацијама демократским механизмима и људским правима, као и контролом над деловањем политичких партија. Скандал Вотергејт у Сједињеним државама, који је довео до Никсонове оставке, оголио је чињеницу да су Сједињене државе практиковале такве операције још раније, седамдесетих година 20. века;

Методе уклањања нежељених: отворени терор са ниским нивоом насиља, извођен преко професионалних или нискобуџетних војних операција је комбинован са тајним терором или изазивањем етничких сукоба, тражењем бројних “спољних претњи” и са организацијом масовних нереда;

Догађаји у многим европским државама и у другим регионима јасно показују шта лоби пријатељског фашизма може све да изведе користећи као савезнике троцкисте, анархисте, етничке сепаратисте, мигранте и псеудо-културолошке фигуре;

Методе убеђивања: информатички рат, наметнута високотехнолошка средства контроле и надзора, чији је циљ потчињавање свести елита и умртвљивања маса. То значи телевизија, Интернет технологије и социјанлне мреже иза којих су у тандему војска и политичари. Све врсте система за надзор, од камера до сателита, узимање отисака прстију и други начини за прикупљање биометријских података – што је већ постало норма у ЕУ и Сједињеним државама. Онда, холивудске звезде, певачи, спортисти и друге 'селебрити' фигуре помажу у представљању наметнутних избора (на пример, наводна спонтана жеља Анђелине Џоли да уклони дојке, иза које стоје интереси фармацеутских компанија);

Средства промоције: постепено награђивање постављањем на неке функције и велике суме новца за елите; професионални напредак; ширење потрошачких права за одређене групе становништа; систем социјалног осигурања за широке народне масе, као накнада за послушност; методе које се обично зову лобирање, друштвена покретљивост и модерне реформе (иако последњих година је правило да се чак ни интереси маса које се лепо понашају не узимају у обзир, а репресивни и манипулативни апарат је постао прилично префињен).

Методе скретања пажње на много различитих, утешних начина: секс, халуциногене супстанце, фанатични верски култови, алкохолизам, коцкање, спортска такмичења, као и лажирање екстремно насилних сцена. Све ово је већ постало норма западног друштва и активно се успотавља у другим регионима у свету. У Совјетском савезу, овакве методе су се сматрале елементима буржоаске културе, а дисиденти су о њима певали, тражећи “хлеба и игара”. Након 1991. године, сви становници пост-совјетских држава су имали прилику да лично окусе ове “consoling charms.”

Тип система опстанка: интерна издржљивост заснована на разрађеном војном ширењу, реформе које јачају постојећи политички систем, вишеструка ко-оптација незадовољних и политичка апатија маса. Сједињене државе представљају живописни пример овог система због њихових војних кампања, мада су се и неке државе ЕУ у последње време истакле повратком неоколонијализму (на пример, француска војна операција у Малију, коришћење НАТО трупа у Либији као и њихово присуство у Авганистану и Ираку).

Неопходно је напоменути да сам Грос није дао никакав савет за борбу против таквог облика неофашизма и није веровао у идеје марксизма. Другим речима, био је скептик у односу на будућност планете. Прилично је освешћујућа и чињеница да, док је био у СССР-у током Перестројке, Грос је прилично добро предвидео куда ће Перестројка одвести, напомињући да "почевши од екстазе Перестројком, наша (совјетска) телевизија ће завршити стављањем лисица мозгу. Нови фашизам ће бити "фашизам са осмехом" -  леп за гледање и слушање. Али, то неће променити његов суштину." То се касније и догодило, када је Борис Јељцин узурпирао власт и када су почетком деведесетих почеле неолибералне реформе у Русији.

У вези с тим, Грос је представио још један, сличан појам: такозвани зависни или подређени фашизам, који описује режиме подржане од стране Сједињених држава током друге половине 20. века, у Ел Салвадору, Хаитију, Аргентини, Чилеу, Јужној Кореји, Филипинима и другим земљама.

У том смислу, изјаве различитих активиста у вези са чињеницом да је фашизам уведен у Украјини под Јушчком или Порошенком или у Грузији током владавине Саакашвила, у потпуности се уклапају у Гросову логичку схему са једном исправом: то су истовремено подређени и пријатељски фашизам.

Са једне стране, Кијев и Тбилиси су имплицитно пратили упутства Вашингтона и Брисела, док су са друге стране говорили о светлој будућности, демократским реформама, ликвидацији остатака прошлости и трансформацији друштва и државе према западним шаблонима.

Што се тиче ЕУ и САД, појављивање пријатељског фашизма било је готово природно за ове земље. Либерализам као идеологија и Левијатан као држава која држи грађане у "рату свих против свих", плус империјализам наоружан богатставом и новим ресурсима у другим земљама (такозваном Другом и Трећем свету) којим се хране уста капитализма - комбинација ових механизама функционисала је готово до краја 20. века, када практично, ниједног новог тржишта није било, па је глобализација почела да даје супротне ефекте (развој технологије у земљама у развоју, миграција у индустријализоване земље Богатог севера). Управљање овим процесима довело је до завртања славина у овим земљама.

На основу искуства из Другог светског рата, нова олигархијска политичка елита је свој план почела да примењује преко институционализма. Ово је релативно нова доктрина у области међународних односа која се заснива на увођењу различитих институција "цивилног друштва", које би прво требало да доведу до промена у одређеним државама, а затим и у међународном систему. Овај институционализам је био врста конкуренције либерализму у области међународних односа. Овде се пре свега могу наћи првенствени схоластичко-католички корени и остаци западне филозофије из периода Просветитељства. Међутим, њен тренутни облик који се види током стварања нео-институционализма у ЕУ, који одбацује ограничена тумачења концепта институције и уместо тога представља хибридну доктрину која је синтеза различитих приступа. Ова модел међународних односа политика види као размену на слободном тржишту и, следствено томе, све што се догађа, чини се у корист  одређене друштвене групе, а на штету неких других. У Европској унији је то, у ствари, дало одређени модел управљања где су механизми одлучивања остављени малој групи људи.

На пример, гласање у Европском парламенту врши се на основу листа у складу са претходно припремљеном схемом, а ако парламентарац прекрши правила, он је приморан да плати новчану казну од своје плате. Земље чланице ЕУ немају избора у односу на економске партнере у иностранству, уколико су приморане да раде са квотама које је прописао Брисел.

ЕУ је друга економија у свету, после Сједињених држава, а има и други највећи буџет за одбрану (20% глобалне војне потрошње). Војне интервенције ЕУ нису мање интензивне, јер је 66.000 војника смештено у различитим базама и на борбеним дужностима широм света (чак и у Јужној Азији - британске војне базе налазе се у Брунеју, Непалу, на острву Диего Ди Гарсија, а француска војска има трупе на Тахитију). Да не спомињемо приватне војне компаније. Осим тога, пријатељски фашизам ЕУ се реализује путем дипломатских канала који чине око 57.000 званичника из агенција које се баве спољном политиком (зарад поређења, Индија са популацијом од преко милијарду људи, има само 600!).

Ставови ЕУ и Сједињених држава се поклапају по многим питањима везаним за експанзионизам (облик подређеног фашизма) и то је чињеница коју потврђују истраживања статистичких података. На пример, према једном од водећих аналитичких центара за трансатлантску политику, Немачком Маршал Фонду, 49% Американаца и 48% Европљана подржало је интервенцију у Либији, док је 68% Американаца и 75% Европљана подржало повлачење трупа из Авганистана.

Амерички часопис Спољна политика напомиње да је ЕУ у основи технократски пројекат заснован на "Монеовој методи”, названој по француском дипломати Жану Монеу, једном од оснивача интегрисане Европе. Моне је предлагао стварање заједничког простора, не одмах, већ постепено кроз конкретна достигнућа - прво кроз заједницу угља и челика, затим заједничко тржиште, затим заједничку валуту, итд. Управо тако и делује савремени картел европских олигарха и званичника: ширењем хегемоније пријатељског фашизма унутар EУ и, постепено, корак по корак, намећући нове законе који замењују старе и традиционалне институције, успостављајући контролу над слободама европских грађана (оправдавајући унутрашњом безбедношћу или опасношћу од тероризма) и чинећи да лоби за сексуалне перверзије постигне мењање закона (пзоивајући се на родну равноправност) преко троцкистичке  политике ентризма, итд.

Подређени фашизам се не стиди свог старијег брата. Пројекти интеграције и иницијативе "подршке" реализују се изван граница ЕУ и Сједињених држава за земље у развоју (тачније,  државе укључене у планове за даљу економску и друштвену експанзију као део евроатлантске политике). Пројекат Источног партнерства, који је постао један од узрока актуелне политичке кризе у Украјини, такође је један од ових алата које је увео Вашингтон, а промовисала ЕУ под условом промовисања заједничких вредности преко бриселске "меке моћи".

Такође, можемо споменути књигу Џоне Голдберга насловљену 'Либерални фашизам: Тајна историја америчке левице, од Мусолинија до Политике промена. Ова књига је проузроковала  прилично узбуђење на Западу, углавном због свог јасног, гласног и парадоксалног наслова, али студија у целини пажљиво прати општу линију Бертрама Гроса, која се односи на претњу од појављивања нове врсте тоталитарне владе. Као што видимо, ова претња је стварна и глобалнија него раније, јер се не јавља из државе, већ из корпорација и сумњивих олигархијских елита, које се не заустављају на националним границама и не смета им ризик хуманитарних катастрофа.