Тиранска платформа и Балфорова декларација - документи који штите злочине

28.10.2017

Увод

Скоро век касније, документ којим су стварани политички односи и границе на Блиском истоку, данас једном од најнестабилнијих, али и најважнијих региона света, поново се појављује као фарса, само на другом месту, са промењеним мотивима и именима оних који учествују у стварању односа и оних који намећу те односе. Балфорова декларација је из 1917. године и тицала се Блиског истока, Тиранска платформа је из 2017. године и тиче се Балкана.

Ови документи се појављују у тренуцима стварања нових међународних и светских државно-правних односа. Године када је донета такозвана Балфорова декларација, свет се налазио у процесу преуређивања колонијалних капацитета тадашњих империјалних сила, а Велики рат, који данас познајемо и као Први светски рат, био је у претпоследњој години. Данас, ми као генерација сведочимо новом преуређивању сфере утицаја, новим врстама ратова — познатим као 'хибридни ратови', који полако, али сигурно стварају вишеполарни и полицентрични свет. Земље као што су Македонија и Србија, које се налазе на Балканском полуострву не могу избећи ватру, јер су на “линији ватре“. То јасно указује да су овим земљима потребни еманциповани интелектуални капацитети који ће указати на то како да избегну да њихов терен постане место на којем ће суперсиле измерити своје снаге и како да током тог процеса не буду “спаљене“.

Тиранска платформа (2017.)

Хронолошки преглед

Постало је очигледно да је после избора 2014. године, када је ВМРО-ДПМНЕ потврдила апсолутну моћ у политичком систему Републике Македоније, почео хибридни рат против ове земље. Тај рат су синхронизовано започеле невладине организације и остале политичке партије у Македонији, када су први почели да негирају резултате избора, претећи објављивањем докумената који би  изазвали велики скандал о политичкој корупцији. Центар који предводи овај рат, знао је за интересовање и могућности тадашње македонске политичке елите - да постоји велика вероватноћа да ће она сарађивати у разним економскихм пројектима, који нуде прилике за развој, али и утицај оних држава које имају план за улагање у развој. У првом реду, то су биле Кина, која је нудила повољне кредите преко Ексим банке, и Руска федерација, која је кроз пројекат „Турски ток“, нудила повољну цену гаса за развој економије. Интерес је било потврђен 2013. године. подизањем кинеског кредита (у вредности око пола милијарде долара), за изградњу аутопутева кроз Македонију.

Кулминација се догодила када се сарадња Турском, Грчком, Србијом и Мађарском почела јавно изражавати – представници ових земеаља су 2015. године потписали декларацију о гасоводу „Турски ток“. Још од самог почетка 2015. године покренута је жестока кампања објављивањем нелегално прибављених аудио материјала који је открио злочин и корупцију лидера странке ВМРО-ДПМНЕ. Тај аудио материјал је указивао је на корупцију политичких елита, али и на то, да је и сâм политички систем труо.

После великог дипломатског притиска Европске уније и Сједињених држава, Влада премијера Николе Груевског је пристала на посредовање Европске уније, чиме је изнудила споразум око средине 2015 године, познат као „Пржински споразум“. Тај споразум, потписале су две македонске и две албанске странке, које су пристали да одрже нове изборе. Након годину дана, крајем 2016. године, у потпуној нестабилности државног система, одржани су парламентарни избори. Две највеће македонске партије су имале изједначене резултате, уз које је одлучујућа реч практично припала албанским странкама. У зависности од тога која би македонска странка била у коалицији са албанским странкама, била би створена парламентарна већина, са правом да формира владу.

Почетком 2017. године, на велики православни хрићшнаски празник, Рођење Христово – Божић, јавности су обзнањене информације о такозваној “Тиранској платформи“. Та платформа садржи скуп захтева за правим интервенцијама у политичкоме систему Македоније, како би се албанској мањини у Македонији омогућила већа политичка права, претварајући македонску државу у државу двонационалног духа. Ова платформа је потписана у Тирани, под покровитељством албанског премијера Едија Раме, уз консензус свих албанских странака из Македоније.

Критичка мисао

Још од самог почетка независности македонска држава се, као држава македонског народа, који има сопствену националну самосвест, суочила са великим порицањем и непризнавањем од стране такозване “међународне заједнице“. Иако ово порицање наизглед долази из појединих суседних центара, очигледна је подршка коју пружају моћне државе. Негирање македонске државности одувек се изражава од куће или из неког суседног ентитета, који ствара услове кризе, а затим се као посредник појављује одрећена земља са Запада. Мировни споразум уз посредништво Запада, по навици ће увек ће бити на штету македонског народа.

Ако погледамо историјски след, најнегативније мишљење о постојању државе Македонаца се налази увидом у британске интересе на Балкану. Ово је вероватно тако, јер британска геостратегија предвиђа да народима блиске вере и језика са Русијом, не треба дозволити да овај простор постане њихов и заједнички. То би Западу прекинуло готово отворени копнени пут ка Блиском истоку и тиме би изгубили контролу и утицај у веома важним регионима — на Балкану и Блиском истоку.

Стога, ако се спроведе анализа неколико векова уназад, на Балкану се, на штету словенских народа намерно подржавају сви народи који немају словенски културно-лингвистички карактер. У прошлости , фаворит Запада за разједињавање словенских народа је била Грчка, али она је извршила свој задатак уклањајући словенски карактер Егејске Македоније, и њен могући приступ Егејскоме мору, а данас то су Албанци. Користи се њихов идеал смишљен у Призрену, о стварању велике етничке државе коју ми називамо 'идејом о Великој Албанији“. Иако у формално правом смислу постоје мале шансе за усхе ове идеје, учињена је значајна штета македонском и српском народу.

Македонско и српско друштво су разорена у демографском и функционалном смислу, а државни системи су у потпуности доведени у вазални однос. Економије ових земаља су стерилне, а остају живе непрестаним кредитирањем државних буџета. Очито је да је највећи труд уложен у кршење духа људи. Ово се огледа у покушају убацивања, у колективно памћење народа, негативних мисли  у оним данима када су верски и државни празници — у тим данима се најављујући негативне вести, као што је био случај са објављивање Тиранске платформе. Али, овде има извесног симболичког значаја, где се уз сâму моћ преображења тих дана и датума из позитивних у негативне, каже ко је господар тих народа. Каже се и да они не владају собом, већ да то неко други ради у њихово име.

Тиранска платформа је више имала улогу која наликује оној из предлога Споразума из Рамбујеа - да изазове провокације и одбијање тог неукусног документа, притом кршећи међународна правила и мешање једне земље у унутрашњости друге суверене земље. Уценом, да до формирања владе може доћи само уколико Тиранска платформа буде прихваћена, постојала је велика опасност од грађанског рата, али већ исцрпљени људи нису имали снаге да то учине. Због тога је опција која је дуго времена охрабривана, на крају замењена ублаженом варијантом Тиранске платформе. Почетна Тиранска платформа, имала је још једну задњу намеру, да у историји остане да су словенски народи они који су починили геноцид над другим „аутохтоним“ народима. Једном од тачака ове Платформе тражило се усвајање Резолуције у Парламенту Републике Македоније, којом би се осудио наводни геноцид над албанским народом у Македонији од 1912 до 1956 године — ово  је био покушај да се Албанци прогласе аутохтоним народом који је у прошлости представљао већину у овом региону. А, заправо је то је био покушај да албанска историографска школа добије правни докуменат према коме су Срби починили геноцид од 1912. до 1941. године, а затим од 1945. до 1956. године, да су били иницијатори, а Македонци извршиоци геноцида над Албанцима.

Поставља се питање како то, да у оним местима где Албанци данас живе, преовлађују словенски географски топоними, ако су ти исти Албанци били аутотохтони народ и народ над којим је почињен геноцид? Зар не би требало да буде обрнуто? Али, старо правило каже да победници пишу историју и чини се да то правило и даље важи.

Балфорова декларација (1917.)

Током Првог светског рата, појавила се ова декларација, изражавајући политичку подршку Британије тежњи одређених ционистичких кругова да се оснује „национални дом“ Јевреја на територији Палестине, која је била покрајина тадашњег Османског царства. У време објављивања Балфорове декларације, у Палестини је живело само 56.000 Јевреја. Од тада, број Јевреја на територији Палестине константно се повећава, до степена до кога би представљали преовлађујућу популацију.

Вођена британском логиком прагматизма, ова подршка ционизму је пружана због геостратешких циљева, сличних онима из којих је пружана подршка несловенским народима на Балканскоме полуострву. То је и јавно објашњено у књизи британског геополитичара Халфорда Макиндера, где се појашњава да је Палестина, прецизније Јерусалим, центар Великог острва (Евроазија и Африка). Процес уклањања домородачких етнографских карактеристика на Блиском истоку сличан је процесима, раније у Егејској Македонији, данас на Косово и Метохију и у Западној Македонији - што указује да су британској политици ова два региона веома важна. Али, ционистичка логика је много озбиљнија, јер је њихов мотив испреплетен са верским елементима. Ционисти сматрају да су Јевреји као народ одабрани да владају над свима осталима. С тим да, када они управљају, сва могућа средства су дозвољена и морално оправдана. У светим списима Јевреја познатим као „Књига проповедникова“ (Eκκλησιαστής 1:14) пише:  „Видео сам све што је учињено под сунцем, и гле, све је сујета и страдање духа“

Ова мудра мисао представља мач са две оштрице. С једне стране дозвољава се разуму да схвати о суровости овог света и осуди је, а са друге стране прихвата се да је стање на овом свету непроменљиво и то оправдава егоизам и сујету.

Као закључак, нагласио бих да данас међународно право делује када иза њега постоји одређена политичка сила. И у сукобу моноцентричности са полицентричним погледом на међународне односе, правни документи представљају само део процеса одређеног политичког плана, који иницира одређени центар. У овим процесима се у великој мери злоупотребљава и манипулише са истином уопште –  не само у праву, већ и у историји, биологији и другим наукама које могу послужити за остваривање одређених геостратешких циљева . Тто указује и на сложеност савременог начина ратовања. Савремено ратовање види све аспекте људског деловања као могуће бојно поље, а најважније међу њима је људски ум. Користе се сви  капацитети за поробљавање људског ума.