Трансформација рата у биполарном поретку

14.09.2018

Природа „хладног“ надметања суперсила преко земаља Трећег света узроковала је значајну трансформацију рата током биполарног глобалног поретка. Класичан рат између суверених држава готово да је нестао док је грађански рат, у чистом облику, постајао све ређи. Било је све теже одредити где завршава грађански, а где започиње међународни рат. Настао је нови облик унутрашњих сукоба у којима је, или с једне или с друге стране, или чак с обе, била умешана бар једна суперсила или друга инострана држава. Другим речима, од почетка Хладног рата није било грађанског рата који није прерастао у међународни или је то већ био од самог почетка. Грађански рат је неретко представљао повод за започињање међународног рата а понекад је био његов резултат.

Наведене и друге карактеристике хладноратовских оружаних сукоба разликовале су се од оних из доба модерне на којима је утемељена класична теоријска мисао према којој рат, у најужем смислу, представља политички мотивисан оружани сукоб између суверених држава а чији су носиоци регуларне војне снаге. (9) Овакво поимање рата утемељио је почетком 19. века пруски војсковођа и теоретичар Карл фон Клаузевиц што је, иначе, било становиште политичких и интелектуалних лидера још током 17. и 18. века. Оно се, у нешто измењеном облику, одржало све до данашњих дана. У том контексту, на прелазу 20. у 21. век, настале су суштинске теоријске потешкоће у разматрању савремених оружаних сукоба што је условило настанак нових теорија и употребе нових термина. Њима је покушано да се објасни трансформација рата пружањем одговара на питања ко води савремене ратове, како се они воде, зарад чега се воде и по чему су одговори на наведена питања другачија у односу на одговоре који су везани за ратове из доба модерне.

Тако је крајем 1980-тих година, дакле пред сам крај Хладног рата, започета шира дебата о трансформацији рата унутар западних академских и војних кругова. Затечени у међупростору, у коме класична теорија није могла у потпуности да објасни постојећу праксу, теоретичари су сукобили мишљења о њеној адекватности у разматрању суштине савременог рата. Једна група њих, заступници модерног промишљања попут Кревелда, Линда, Хемса и других, сматрала је да су постојећа знања о природи рата фундаментално мањкава и укорењена у застарелој или погрешној клаузевицевској слици света.

За разлику од класичних, у савременим сукобима, управо због њиховог унутрашњег карактера, барем једна страна у сукобу била је недржавни односно „ирегуларни“ актер. Термин „ирегуларан“ је коришћен како би се направила јасна дистинкција у односу на „регуларне“ државне војне снаге. Тиме је спецификум хладноратовских сукоба у односу на класичне био садржан у чињеници да је у њима, поред регуларних војних снага, било све веће присуство недржавних актера попут етничких, религијских, класних, идеолошких и других колективитета али и самог цивилног становништва. Оспоравајући клаузевицевско виђење рата као сукоба искључиво регуларних војних снага суверених држава, ирегуларна компонента савремених оружаних сукоба била је полазиште Кревелдове теорије „нетројственог рата“ која је заступала став да рат није само инструмент државе већ се он може водити и од стране народа, односно герилаца, побуњеника, терористичких организација итд. (10)

Тренд повећања цивилне и ирегуларне компоненте довео је до „нелинеарности“ као карактеристике савремених оружаних сукоба која их је значајно разликовала од оних из доба модерне. За разлику од традиционалних фронтовских сукоба из доба Наполеонових ратова, Првог и Другог светског рата, бојно поље савремених сукоба прелило се у урбане средине бришући тиме раније јасно постављену границу између фронта и позадине, војника и цивила, борца и неборца. Временом, убрзаним развојем информационо-комуникационе технологије у последњим деценијама 20. века, бојно поље је изгубило и своју јасну физичку димензионисаност, те су се савремени сукоби све више одигравали у информационој и медијској сфери. Тиме је циљ рата престао да буде освајање територије непријатеља већ тежишно борба за његове умове, на чему је заснована Линдова и Хемсова теорија „ратова четврте генерације“ (11).

Поред „ирегуланости“ и „нелинеарности“, кључна карактеристика савремених оружаних сукоба била је и изражена „асиметричност“. За разлику од периода модерне која је обележена, условно речено, симетричним сукобима између држава приближно једнаке војне моћи, током Хладног рата одвијали су се сукоби у којима је био изражен диспаритет војне моћи између зараћених страна. Услед значајног техничко-технолошког развоја у другој половини 20. века дошло је до продубљивања јаза између великих сила и земаља Трећег света са аспекта развоја и примене нових војних технологија. Последично, индиректно надметање великих сила преко ових земаља довело је до тога да су оне за противника имале компаративно далеко слабијег учесника у сукобу.

Током Хладног рата асиметричан однос зараћених страна проузроковао је прилагођавање слабије стране јачем противнику применом неконвенционалних метода ратовања попут гериле и побуњеништва. Овакве „асиметричне“, „ирегуларне“, „нелинеарне“, односно „нетрадиционалне“ форме ратовања, изазивале су и оспориле конвенционалну војну супериорност великих сила која се показала недовољно ефикасном за остваривање њихових стратешких амбиција у земљама Трећег света на шта јасно указују војни неуспеси САД и СССР у сукобу са знатно слабијим војним снагама Вијетконга у Вијетнаму и талибанског покрета и Авганистану. (12) Истоветно је било и у сукобу француских војних снага са Фронтом националног ослобођења током Алжирског рата за независност (1954-1962).(13) Истраживања су генерално указивала да је након Другог светског рата број победа на страни војно слабијег противника био за 10 процената већи у односу на број победа компаративно јачег противника у сукобу што је знатно другачије у поређењу са периодом током прве половине 20. века када је број победа на страни јачег противника био за 30 процената већи у односу на број победа слабијег противника. (14)

 

Напомене: 

(9) Клаузевиц, О рату, Војно дело, Београд, 1951, стр. 41-56.

(10) Срђан В. Старчевић, Срђан Благојевић, „Кревелдов спор са Клаузевицем – да ли је смисао рата политички?“, Српска политичка мисао, бр. 2/2017, Београд, стр. 121.

(11) William Lind S et al., „The Changing Face of War: Into the Fourth Generation“, Marine Corps Gazette, Octоbar 1989, стр. 22.

(12) Karl Lowe, „Hybrid War in Vietnam“, in: Hybrid Warfare: Fighting Complex Opponents from the Ancient World to the Present (Williamson Murray, Peter R. Mansoor - ed.), Cambridge University Press, 2012, стр. 254-288.

(13) Roger Trinquier, Modern Warfare: A French View of Counterinsurgency, Praeger Security International, 2006.

(14) Ivan Arreguín-Toft, „How the Weak Win Wars - A Theory of Asymmetric Conflict“, International Security, Vol. 26, No. 1, Summer 2001, стр. 97.

 

Сутра, Трећи део: ТРАНСФОРМАЦИЈА РАТА У УНИПОЛАРНОМ ПОРЕТКУ

 

Извор: часопис Института за политичке студије, Српска политичка мисао, бр. 2/2018