Трансформација рата у мултиполарном периоду

16.09.2018

Иако је међу теоретичарима дуго присутно мишљење да се свет већ увелико налази у ери мултиполаризма, не постоји опште прихваћена историјска одредница која би такав поредак озваничила. Ипак, 2014. година се, условно и симболично, може посматрати као таква одредница с обзиром да је руска „анексија Крима“ (30) изазвала најзначајније поремећаје у односима великих сила још од периода завршетка Хладног рата. На почетку 21. века овај догађај је означио повратак Русије у ред великих сила и немогућност Запада да се томе одупре. Међутим, овај догађај није означио само почетак дуго очекиваног мултиполарног глобарног поретка у коме ће поред САД и Русије, такође, и Кина чинити један од светских полова моћи, већ и нови талас трансформације рата који је уследио након завршетка Другог светског рата.Поистовећивање неконвенционалног начина на који је Русија користила војне снаге током „анексије Крима“ са неконвенционалним начином ратовања ирегуларних изазивача САД у Авганистану и Ираку, искоришћени су на Западу за означавање руског ангажмана као „хибридно ратовање“ или „сукоба у сивој зони“. Услед изузетног геополитичког значаја која је украјинска криза задобила у западној јавности, термин „хибридно ратовање“ убрзо је изашао из уског разматрања унутар западних војних кругова и задобио глобалну политичку, медијску али и академску пажњу. Само у првој години трајања кризе, појавило се на стотине чланака у различитим часописима и на десетине хиљаде вести на интернет порталима које су објашњавале нову руску војну доктрину користећи термин „хибридно ратовање“. (31) Он је убрзо усвојен и од стране политичког естаблишмента НАТО (32) док су се многобројне западне академске институције утркивале у публиковању тзв. научних анализа и радова који су упозоравали на значајне безбедносне импликације руске доктрине хибридног практиковања рата, нарочито по безбедност западних земаља.

Анализе новог концепта вођења рата указивала су на смањену или прикривену употребу регуларних војних снага уз наглашено коришћење других, невојних садржаја иза којих је стајао шири државни апарат те је значење термина „хибридно ратовање“ еволуирало са почетног стајалишта као искључиво војног концепта недржавних актера ка државном концепту нетрадиционалног ратовања у коме су поред војних укључени и сви остали инструменти и капацитети националне моћи. Тако се некадашања перцепција носиоца хибридног практиковања рата померила са недржавних, ирегуларних актера попут Ал Каиде, талибана или Хезболаха ка државним актерима попут Русије а касније Кине, Ирана и Северне Кореје. Према таквом схватању, држава, са високо централизованим способностима да координира и синхронизује своје инструменте „тврде“ и „меке“ моћи (војна сила, дипломатија, економија, привреда, медији, итд), била је у могућности да оствари синергичку силу са мултипликованим ефектима у пуном спектру војног и цивилног простора противника. (33) 

Постављајући наведене државе у фокус анализе нових безбедносних претњи Западу, државоцентрични приступ концепту „хибридног ратовања“ указивао је на „пуну интеграцију војних и невојних инструмената државне моћи за постизање политичких циљева, у којима је питање употребе оружане, силе или претња њеном употребом, играла централну улогу. Анализом различитих појмовних одређења, посебно оних датих у последњих десетак година унутар западне академске заједнице, увиђа се сагласност да је у концепту „хибридног ратовања“ наглашена улога невојних средстава субверзивне природе док је улога оружане силе минимизирана, прикривена или чак није ни нужна. Према мишљењу појединих теоретичара „нападајућа држава не треба експлицитно да користи оружану силу. Циљ нападача је да контролише умове политичког руководства и становништво нападнуте државе. Ако се користи војна сила, она се користи тајно“ (34).

За разлику од класичних ратних сукоба, у којима је доминирао концепт заснован на масовној употреби оружане силе, овакво виђење рата представљало је најзначајнију новину у досадашњој историји његовог разматрања. Класична и још увек актуелна теорија о рату заступа становиште да је суштина рата заснована на сили – физичком насиљу, са доминантном улогом оружане борбе. На самом почетку свог капиталног дела О рату, Клаузевиц је сасвим јасно изнео своје разумевање рата као „акта силе како би се противник принудио на потчињавање нашој вољи“ (35). Основни мото класичне теорије јесте „победити противника у бици“, стога, без оружане борбе нема ни рата као друштвене појаве. Она представља неизоставни садржај сваког правог рата што не значи да остали неоружани садржаји, економски, политички, пропагандни и други нису значајни, напротив, њихова улога и утицај на крајњи исход рата све више расту, али рат као посебна друштвена појава обавезно садржи оружану борбу, што га издваја од других и њему сличних појава и процеса и што га чини препознатљивим“ (36).

Услед значајне теоријске неутемљености и појмовних нејасноћа, термин „хибридно ратовање“ временом је задобио значајну количину критике. У великој мери оне су му упућене из разлога што је овај концепт изведен из перцепције која је била усмерена ка непријатељу а не ка себи, пребацујући тиме дефиницију и значење феномена према предмету анализе. Тиме је „хибридно ратовање“ задобило недостатак концептуалне јасноће. Термин је нападнут и због тога што представља свеобухватну фразу или сложеницу са ограниченом аналитичком вредношћу која не садржи ништа јасно ново. Такође, критикован је и због нарушавања разлике између мира, сукоба и рата, и што се протеже тако широко тежећи да концептуално постане синоним Великој стратегији. (37)

У прилог бројних критика упућених термину Ечеварија износи да „хибридно ратовање“ обухвата мере које укрштају војне, економске, информативне и дипломатске линије. Међутим, нити једна од ових мера није нова, осим на начин на која је свака од њих унапређена новим технологијама. Ипак, многи западни стручњаци из области безбедности позивају на револуционарне мере за решавање онога што погрешно схватају као нови облик рата, такозвани „хибридни рат“, који заправо то није, већ представља примену класичних стратегија принуде. (38) Да „хибридно ратовање“ не представља нови концепт ратовања него примену различитих мера из стратегија држава изазивача западних глобалних интереса постало је становиште и многих других теоретичара у протеклом периоду.

Споменуте, али и друге постојеће нејасноће везане за употребу и значење термина „хибридно ратовање“, или „сукоба у сивој зони“, упућују на шири проблемски оквир који је неопходан за усмеравање даљих праваца истраживања не само предметног феномена већ и питања која су везана за трансформацију рата, односно промена његових карактеристика али, што је сигурно значаније, његове природе или суштине. На овакав закључак недвосмислено наводе мишљења да је оружано насиље све мање садржано у савременим сукобима као и све присутније мишљење теоретичара да његово присуство чак није ни нужно. У прилог томе треба навести мишљење Дугина и Савина да технолошки развој доводи до пацификације средстава вођења рата и да ће се у будућности водити ратови, попут тзв. мрежних ратова, који неће садржати физичко већ ментално насиље у имагинарној, информационој димензији. (39) Оваква револуционарна предвиђања будућих ратова нас враћају на сам почетак, односно на суштинско питање на које још нема опште прихваћеног одговора - шта је то рат? Без овог одговора није могуће у потпуности дати одговор на питање - како се то рат мења? На наведени проблем указује и проф. Стрекан: „Ако настојимо да утврдимо да ли се рат мења, и ако је то тако, како те промене утичу на међународне односе, морамо најпре знати шта је рат. Један од главних изазова са којима се данас суочавају међународни односи јесте то да заправо не знамо шта је рат, а шта није. Последице наше збуњености би се чиниле апсурдним, да нису тако дубоко опасне“ (40).

 

Напомене: 

(30) У академској и широј јавности присутна је дилема да ли припајање Крима Русији представља његову анексију или враћање под уставно окриље Русије.

(31) То потврђују подаци из истраживања које је спроведено 11. маја 2015. године, дакле годину дана од отпочињања кризе, када је на Google претраживачу добијено 132.900 резултата који су садржали енглеску синтагму „Hybrid Warfare“ (Andras Racz, Russia’s in Hybrid War in Ukraine:Breaking the Enemy’s Ability to Resist, The Finnish Institute of International Affairs, Helsinki, FIIA Report 43, 2015, стр. 27).

(32) Hybrid War – Hybrid Response, NATO Review Magazine, Internet, http://www.nato.int/docu/review/2014/russia-ukraine-nato-crisis/Russia-Ukraine-crisis-war/EN/index.htm, 17/12/2017.

(33) Erik Reichborn-Kjennerud, Patric Cullen, What is Hybrid Warfare?, Policy Brief 1/2016, Norwegian Institute of International Affairs, 2016.

(34) Hybrid warfare: A new phenomenon in Europe‘s security environment, Jagello 2000 for NATO Information Centre in Prague, 2015.

(35) Клаузевиц, О рату, нав.дело, стр. 41.

(36) Слободан Б. Микић, О рату, Друго издање, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 50-51.

(37) Erik Reichborn-Kjennerud, Patric Cullen, nav.delo.

(38) Antulio J. Echevarria II, Operating in the Gray Zone An Alternative: Paradigm for US Military Strategy, Strategic Studies Institute and U.S. Army War College Press, 2016, стр. 1.

(39) Видети више у: Александр Дугин, Леонид Савин, Мрежни ратови, Авала прес, Београд, 2018.

(40) Hew Strachan, The Changing Character of War, Europaeum, Oxford, UK, 2007, стр. 2.

__________

ЛИТЕРАТУРА

1) Дугин Александр, Савин Леонид, Мрежни ратови, Авала прес, Београд, 2018.
2) Килибирада Зоран, Младеновић Мирослав, Ајзенхамер Владимир, Геополитичке перспективе савременог света, Факултет безбдности, Београд, 2014.
3) Мирковић Тодор, Стратегије и доктрине суперсила и блокова, ВИЗ, Београд, 2003.
4) Микић Слободан Б., О рату, Друго издање, Прометеј, Нови Сад, 2006.
5) Старчевић Срђан В., Благојевић Срђан, „Кревелдов спор са Клаузевицем – да ли је смисао рата политички?“, Српска политичка мисао, Београд, бр. 2/2017.
6) Степић Миломир, Геополитика: Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016.
7) Степић Миломир, „Геополитичност ширења Европске уније и положај Србије“, Српска политичка мисао, Београд, бр. 1/2010.
8) Степић Миломир, „Исламски Hеartlаnd“, Српска политичка мисао, Београд, бр. 1/2017.
9) Ambrożek Mateusz, Pękanie Rimlandu” jako sposób rywalizacji hegemonicznej, Internet, http://geopolityka.net/ mateusz -ambrozek-pekanie-rimlandu-jako-sposob-rywalizacji-hegemonicznej/, 2/11/2017.
10) Arreguín-Toft Ivan: „How the Weak Win Wars - A Theory of Asymmetric Conflict“, International Security, Vol. 26, No. 1, Summer 2001.
11) Bžežinski Zbignjev, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica; Romanov, Banja Luka, 2001.
12) Chapman Gary, An Introduction to the Revolution in Military Affairs, XV Amaldi Conference on Problems in Global Security, Helsinki, Finland, September 2003, Internet, http://www.lincei.it/rapporti/amaldi/papers/XV-Chapman.pdf, 3.11.2017.
13) Cordesman Anthony H., 21st Century Conflict: From “Revolution in Military Affairs” (RMA) to “Revolution in Civil-Military Affairs” (RCMA), Center for Strategic and International Studies, July 2, 2015, Intrenet, https://csis-prod.s3.amazonaws.com/s3fspublic/legacy_files/files/publication/150702_Speech_RMA_RCMA_Rev_in_Mil_Affairs. pdf,  приступљено: 3/11/2017.
14) Echevarria Antulio J. II, Operating in the Gray Zone An Alternative: Paradigm for US Military Strategy, Strategic Studies Institute and U.S. Army War College Press, 2016.
15) Hoffman Frank G., Conflict in the 21st Century – The Rise of Hybrid Wars, Potomac Institute for Policy Studies, Arlington, Virginia, December 2007.
16) Hybrid warfare: A new phenomenon in Europe‘s security environment, Jagello 2000 for NATO Information Centre in Prague, 2015.
17) Hybrid War – Hybrid Response, NATO Review Magazine, Internet, http://www.nato.int/docu/review/2014/russia-ukraine-nato-crisis/Russia-Ukraine-crisis-war/EN/index.htm, 17/12/2017.
18) Kaldor Meri, Novi stari ratovi – organizovano nasilje u globalizovanoj eri, Beogradski put, Beograd, 2005.
19) Kendra Dupuy et al., Trends in Armed Conflict, 1946–2016, Conflict Trends 02, Peace Research Institute Oslo, Norway, 2017.
20) Kegley Charles William, Blanton Shannon Lisey, World Politics: Trend and Transformation, 2010–2011 Edition, Wadsworth, Cengage Learning, 2011.
21) Kreveld Martin van, Transformacija rata, JP Službeni glasnik, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2010.
22) Lind William S. et al., The Changing Face of War: Into the Fourth Generation, Marine Corps Gazette, Octоbar 1989.
23) Luis Bernard, Kriza islama, Čarobna knjiga, Beograd, 2004.
24) Lowe Karl, „Hybrid War in Vietnam”, in: Hybrid Warfare: Fighting Complex Opponents from the Ancient World to the Present (Williamson Murray, Peter R. Mansoor - ed.), Cambridge University Press, 2012.
25) Mattis James N., Hoffman Frank G., „Future Warfare: The Rise of Hybrid Wars“, U.S. Naval Institute, Proceedings Magazine, Issue: November 2005, Vol. 132/11/1,233.
26) Miršajmer Džon, Tragedija politike velikih sila, Izmenjeno i dopunjeno izdanje, Čigoja štampa, Beograd, 2017.
27) Mumford Andrew, Proxy Warfare, Polity Press, Cambridge, UK, 2013.
28) Naj Džozef S., Paradoks američke moći: Zašto jedina supersila ne može sama, BMG, Beograd, 2004.
29) Racz Andras, Russia’s in Hybrid War in Ukraine:Breaking the Enemy’s Ability to Resist, The Finnish Institute of International Affairs, Helsinki, FIIA Report 43, 2015.
30) Reichborn-Kjennerud Erik, Cullen Patric, What is Hybrid Warfare?, Policy Brief 1/2016, Norwegian Institute of International Affairs, 2016.
31) Sejdžmen Mark, Terorističke mreže, Udruženje diplomaca Centra „Džordž K. Maršal“, Beograd, 2006.
32) Spykman Nicholas, The Geography of the Peace, Brace & Co, New York, 1944.
33) Strachan Hew, The Changing Character of War, Europaeum, Oxford, UK, 2007.
34) Trinquier Roger, Modern Warfare: A French View of Counterinsurgency, Praeger Security International, 2006.
35) Trifunović Darko, Stojaković Goran, Vračar Milinko, Terorizam i vehabizam, IP Filip Višnjić, Beograd, 2011. 

 

Извор: часопис Института за политичке студије, Српска политичка мисао, бр. 2/2018