Убијање Србије

25.01.2018

Када су Александар Вучић и Томислав Николић дошли на власт, очекивања грађана Србије али и Срба у региону су била велика. Нажалост, убрзо је београдски двојац почео да гаси све наде Срба у боља времена. Брзо се показало да је Томислав Николић и ако у озбиљним годинама и са дужим политичким стажом, неспреман да води државотворну политику, док се Вучић показао као човјек без скрупула.

Од доласка на власт Вучић је јачао државотворност Косова, наставио са уништаванјем српске економије, убрзао тјерање младих и способних из Србије, готово озаконио корупцију и непотизам, и још јаче наставио са издајом виталних српских интереса. Изјава Александра Вучића гостујући у емисији Упитник да Косово неће ући у УН ,,осим ако ми не будемо нечим задовољни, а ми не можемо бити задовољни ако кажу – признајте независно Косово“, јасно је ставила до знања свакоме шта је Вучићево коначно решење за Косово. Издаја.

Међутим на Вучићево изненађење убрзо је уследио противудар. Бојазан и страх митрополита црногорско – приморског Амфилохија да пут којим се решава питање Косова није добар, разјарио је Вучића и западну агентуру у Србији. Разлог за то није страх од митрополита, него страх од оних који су савјетовали митрополита да се огласи. Убрзо је започета оркестрирана кампања у Србији и Црној Гори против митрополита Амфилохија са опасним порукама, које су на рачун митрополита упућене свима онима који нису спремни да прихвате издају Косова. Испоставило се да је Вучићев унутрашњи дијалог, а у стварности монолог, само оправдање за стварање још једне међународно признате албанске државе.

Убиство Оливера Ивановића је само један од резултата Бриселских преговора али и најава шта чека остале Србе на Косову ако се Бриселски преговори доведу до краја, до признања независности Косова. Већ сада се јасно виде резултати Бриселских преговора, они већ сада дају одличне резултате, али Албанцима. Захваљујући Вучићевој „мудрој“ политици, Срби на сјеверу Косова су подијељени. Вучића подржавају само они који морају, а њих је нажалост много. Већином су то они које послодавци уцјеном приморавају да га подржавају, затим они који примају социјалну помоћ, и на крају они који не желе да се замјерају Вучићевим криминалним групама на Косову. На другој страни су они који имају могућност да се одупру Вучићевим организованим криминалним групама и да јасно ставе до знања да улазак Српске листе у косовски парламент и подршка коју дају ратном злочинцу Рамушу Харадинају не може ни људски, ни политички, ни геополитички бити исправна одлука. Нажалост, и једне и друге спаја једна ствар, сиромаштво и биједа.

Међутим, то Александра Вучића много не додирује, њему је најважније да његову садашњу политику према Косову подржавају они који су га довели на власт, а то су Западне силе. У исто вријеме тај Запад Албанцима, и ако нису у стању да ни од Албаније направе нормалну државу, поклања још једну, а трећа у Македонији је на путу настанка. Како сада ствари стоје, Александар Вучић ће ући у албанске историјске уџбенике као неко ко је дао значајан допринос стварању Велике Албаније.
Ђорђе Иванов, предсједник Македоније могао би да буде примјер на кога треба да се угледа Вучић. И ако је Македонија много слабија од Србије, са много више проблема, Иванов је особа која задаје озбиљну главобољу америчкој администрацији. Ђорђе Иванов је одбио да потпише Закон о језицима, којим албански практично постаје други званични језк у Македонији.
„Умјесто у духу дијалога и заједничког живота у циљу изградње мултиетничког друштва путем праведних и општеприхваћених закона, донели смо неправедан и репресиван закон који фаворизује албански језик“, рекао је Иванов образлажући одлуку да Закон о језицима врати у Собрање. Иванов је такође, навео да је спровођење тог закона прескупо, као и да постоји опасност да се отвори питање промјене Устава и угрози територијални интегритет и суверенитет Македоније.

Дипломатски, Иванов ставља до знања да за  Македонију има ко да се бори. Нека не буде забуне, Македонију чекају тешка времена, али у Македонији постоји јасан отпор предсједника државе плановима Вашингтона. Увођење албанског језика као другог службеног у Македонији предвиђено је Тиранском платформом. А кум те платформе је Еди Рама, који се директно меша у унутрашња питања Македоније, и који је више пута говорио о Великој Албанији.

Упркос свему томе, Вучић говори о историјском договору са Албанцима и историјском помирењу. И у Црној Гори, са којом по тврдњи Вучића Србија има најбоље могуће односе, Србима су загарантована права и од Запада и од Владе Црне Горе. Нажалост, реалност на терену је за Србе у Црној Гори трагична. Срби у Црној Гори, НАТО чланици су после Срба (гле чуда) у Албанији најдискриминисанији народ у Европи. У исто вријеме ЕУ и Сједињене државе редовно хвале Црну Гору, називају је лидером ЕУ интеграција у региону, земљом која 'извози стабилност' у региону.

Како је могуће да за званичну Подгорицу која врши идентитетски геноцид, Европска Унија и Сједињене државе говоре да је лидер у било чему, јер она то реално и није? Како је могуће да Брисел и Вашингтон говоре да је идентитетски геноцид над Србима унутрашње питање Црне Горе? На ова питања о понашању његових “западних партнера”, Вучић и не жели да одговори.

Право питање за сваког ко подржава сада већ јасну издају Косова и Метохије под формом помирења, треба да буде зашто баш сада? Имајући у виду промјене које се дешавају у свијету, али и на Балкану, зашто сада када су услови неповољни за Србију да се решава то питање?

Албанци доживљавају значајан демографски пад, и то више није тајна. То се дешава на свим подручјима гдје битишу Албанци. Недавно је БИА дала процјену да на Косову данас живи 1 180 000 Албанаца, и ако се до сада у медијима спекулисало о 2 милиона Албанаца. Међутим, по неким процјенама, број Албанаца на Косову је и испод милион. У Македонији су Албанци бојкотовали попис, то јест тражили су да се они сâми пописују, разлог за то је што по релевантим процјенама у Македонији живи око 300 000, а не 500 000 Албанаца. Званични попис у Албанији 2011. године је такође открио да у Албанији живи 2 312 356 Албанаца. Такође око 430 000 становника Албаније није се изјаснило о својој етничкој припадности. Разлог за то је једноставан, страх. Важно је напоменути да Савјет Европе овај попис сматра непоузданим и нетачним. У исто вријеме разни 'експерти' говоре о Албанском буму, о 'потентној' нацији која је у налету, итд. Свим тим лажима се мора стати на крај. И то би, када би Србија била уређена држава, требало да буде посао државе. Такође, на геополитичком плану, ствари се погоршавају за Албанце. Према процјенама, 2030. године најјача свјетска економија ће бити Кина, после ње Сједињене државе, док ће Русија појединачно бити јача од економија Немачке, Велике Британије, Француске, Италије. Имајући у виду да је Русија историјски братска држава, а да је Кина пријатељска држава, зашто не чекати, док се ствари у свијету значајно не промијене? Одговор је једноставан, управо због промјена које слиједе, Вашингтону се жури да што пре матира Србију. Нажалост, за то има подршку “српске елите” на челу са Александром Вучићем. Колико се ствари у свијету брзо мијењају најбоље говори изјава министра одбране Сједињених држава, Џејмса Матиса, који је децидно изјавио: “Ишчезава војна предност Сједињених држава у ваздуху, на копну, на мору, у космосу и кибер простору”.

Економску политику Александра Вучића у кратким цртама одлично је објаснио српски економиста Љубодраг Савић, који је у изјави за Инсајдер рекао да су последице садашњег концепта развоја то што је Србија постала “позната као земља јефтине и слабо образоване радне снаге у којој озбиљна индустрија практично неће постојати”. Према његовим ријечима, Србија тренутно "није стигла ни до 60 одсто индустријске производње из 1990. године``, док за савременим свијетом заостајемо од 25 до 30 година". По последњој процјени Свјетског економског форума, софистицираност производног процеса у Србији је гора него у 106 економија свијета. Србија заузима 107. мјесто на листи од 137 држава. Резултат овакве економске политике може бити само оно што се сада и дешава, егзодус. Из Србије се у периоду од 2007. године до 2014. године, према објављеним подацима, иселило око 300 000 људи. Просјечан број емиграната из Србије у развијене државе од 2004. до 2013. је годишње износио 26 000, да би већ 2014. године достигао чак 58 000. Више од милион и по грађана Србије се налази у зони апсолутног сиромаштва, а 2018. година не даје наде да ће се дио најсиромашнијих извући из биједе. Слабљење Србије под Вучићем је видљиво у сваком погледу, а највише у демографском. Србија је 1992. године први пут забиљежила бијелу кугу, и од тада она хара Србијом. Власт Александра Вучића није урадила ништа озбиљно да би зауставила ове негативне трендове. У 2016. години у Србији је умрло 36 100 људи више, него што се родило. На основу ових података долазимо до чињенице да је Србија под Вучићем годишње мања за готово 100 000 становника, што значи да ако Вучић буде владао до 2022. Године, Србија ће бити мања за готово милион становника.