Вероватни пут ка нуклеарном разарању

13.04.2018

Aмерички председник, Доналд Трамп, je 12. априла изјутра подсетио: ''Никада нисам рекао када ће се напад на Сирију догодити. Може се догодити врло ускоро, а можда уопште не ускоро''. Оваква изјава се овде тумачи као давање јавног обећања да ће започети фазу отвореног америчког напада на суверену територију Сиријe, али не више користећи посреднички снаге које су од почетка биле под вођством Ал-Каиде у Сирији (а снабдевале су их и наоружавале Сједињене државе, Саудијци, Катар и Уједињени Емирати). Сада се ради о сиријским Курдима који контролишу више од трећине сиријске територије на североистоку земље. Ова територија обухвата регион у коме се производи нафта, од Деир ез Зора па даље на север, што би у случају пада читавог региона озбиљно угрозило економску будућност Сирије, па би потпадање целе земље/државе под америчко-саудијску контролу било само питање времена.

Емили Буркфилд, програмски саветник Атлантског савеза, водеће ПР агенције НАТО, у намери да објасни америчке (тј. НАТО) војне циљеве у Сирији, истакла је следеће (овде преносимо један пасус у целини, јер он најсажетије објашњава и читав чланак):

Анализа: Вашингтон још увек има посла на бившим територијама Даеша

Пре него што се Сједињене државе повуку из Сирије, Вашингтон мора да попуни вакуум у управљању неким територијама, које је некада контролисао Даеш. У супротном ће се ''маргиналне арапске зајенице'' повезати са сиријском владом или екстремистима, пише Емили Буркфилд.

Другим речима, америчка војска не може да прихвати да се ''маргиналне арапске заједнице повежу са сиријском владом''. Слично томе би било када би у Сједињеним државама нека страна сила одбијала да прихвати да се неке ''маргиналне заједнице белаца повежу са амричком владом''. Другим речима ово је очигледан војни захтев (захтев који овде износи плаћени бирократа Атлантског савеза – водеће ПР агенције НАТО пакта) који је усмерен на разарање Сирије.

Док је претходни амерички председник, Барак Обама, покушавао све осим директног војног напада на Сирију – иако је било напада посредничких снага Сједињених држава (плаћеника џихадиста) – чији циљ је био да освоје или, барем, поделе Сирију, садашњи председник Трамп креће путем директног војног напада: кренуо је путем којим је Обама одбио да иде.

Савезници Сирије су Иран и Русија. Ови савезници омогућили су Сирији да преживи све ово време и сви би они капитулирали да су прихватили амерички напад на Сирију. Ако би то допустили, показали би читавом свету да Сједињене државе гоподаре и њима. Тада би Сједињене државе званично постале империја, то не би била више само њихова тежња.

У случају Русије, а имајући у виду да је и то нуклеарна супер-сила, то не би била само предаја другој нуклеарној супер сили, већ би то подразумевало и да се то деси без икаквог конвенцијалног рата са америчком империјом. Што је прилично невероватно.

У складу са тим, Русија вероватно сада (12. априла) координише са Ираном и његовим савезницима, попут Хезболаха у Либану, питања рата конвенционалним снагама против освајача.

Ако би те конвенционалне снаге нанеле више штете Сједињеним државама и њиховим савезницима него што би они нанели Сирији, то би, војним речником речено, био војни пораз Сједињених држава.

У том случају Сједињеним државама би остале само две могућности:

Или да прихвате да је Русија друга нуклеарна супер-сила (што америчка паралелна држава одбија да прихвати) и прекину подземни рат против Русије, кога је започео Џорџ Буш Старији, у ноћи 24. фебруара 1990., или да у супротном покрену блиц напад на сâму Русију како би уништили већину руских оружаних капацитета за одмазду и тиме “победе” у нуклеарном рату – тј. да нанесу Русији толико штете, колико је довољно да се онемогући да изведне контранапад на Сједињене државе.

—————

Ерик Зус (Eric Zuesse) је историчар истраживач и аутор је недавно објављених књига: ''Економски извештаји 1910-2010, Демократе против Републиканаца: Нису чак ни близу” и ''Христов трбухозборац: Догађај који је створио Хришћанство''.